Данашња пресуда руководству Херцег-Босне: Последња подвала Хашког трибунала

Данашња, уједно и последња, пресуда Хашког трибунала, којом су потврђене вишедеценијске затворске казне руководству Хрватске заједнице Херцег Босна, само је једна у низу и, ваљда, последња подвала овог лажног суда.

Слушам и читам како поборници ове злочиначке институције међу Србима данас коментаришу како су високе затворске казне Јадранку Прлићу, Слободану Праљку, Бериславу Пушићу, Бруни Стојићу, Валентину Ћорићу и Миливоју Петковићу потврда објективности Хашког трибунала. Доказ да то није антистрпски суд. Потврда да Ратко Младић на доживотну робију није осуђен зато што је успешно командовао Војском Републике Српске, већ зато што је крив за злочине.

Ствари стоје потпуно другачије. Што би рекли ови што нас малтретирају новоговором, „дијаметрално супротно“.

Управо пресуда шесторки хрватских функционера доказ је да Хашки трибунал није прави суд, који се заозбиљно бавио утврђивањем одговорности за ратне злочине, већ политички суд и пропагандни пункт НАТО пакта. Чији је задатак, између осталог, био да суди и пресуђује за све и свашта, осим за злочине над Србима. А ако већ није могао да их избегне, да их што више минимизира. И оправда.

Јер, драконске казне бившем премијеру Хрватске Босне Јадранку Прлићу и његовим најближим сарадницима нису изречене због злочина над Србима, нити због злочина над Србима и мислиманима, већ само због злочина над муслиманима. Иако су злочини који су оружане формације Херцег Босне починиле над Србима у Посавини, Мостару, Купресу, Бугојну и Ливну, бар десетоструко бројнији и тежи од злочина које су оне починиле над муслиманима. И због којих су Прлић и друштво добили читав један век робије.

Навешћу само два примера. Један из прве, други из последње седмице рата у БиХ.

Праљков адвокат о ШОКАНТНОМ ДОГАЂАЈУ у Хашком саду: Неко би требало да одговара за ово

 Јединице ХОС-а (који је тих дана преименован у ХВО) су 6. априла 1992. године у логоре у Западној Херцеговини и Хрватској одвеле више од 100 Срба из Купреса. Нормалан људску ум не може да прихвати да је могуће да људско биће чини зверства која су у Лори и другим мучилиштима чињена над сужњима са Купреса. Деветнаест Купрешана је у логорима убијено или подлегло мучењу, а остали су на слободу изашли као инвалиди. 

Породице њих 16 још увек узалуд покушавају да сахране своје најмилије. Хрвати крију њихове посмртне остатке. Међу њима су и четири брата Машића: Миливој, Драган, Марко и Радован. Очигледно, по новоуспостављеним хашким „правосудним“ стандардима, Машићи су имали погрешна имена. Да су се којим случајем звали Алија, Изет, Фикрет и Шукрија, будите сигурни да би се и овај злочин нашао у образложењу данашње пресуде.

Број Срба који су прошли пакао логора Херцег Босне мери се хиљадама, број оних који су убијени стотинама. И ником ништа. За Хашки трибунал злочини над Србима су били ок. Добро, није било баш коректно што су их муслимани и Хрвати убијали, али то убијање , често разбијањем главе, ломљењем руку и ногу или клањем, ипак није било толико некоректно да би се на то траћило време хашких кадија и судија. И новац спонзора Хашког трибунала.

Десетог октобра 1995. који многи сматрају за последњи дан рата у БиХ, приликом заузимања Мркоњић Града, хрватске оружане снаге, чију половину су чиниле јединице Херцег Босне, заробиле су више од 100 бораца ВРС, углавном из састава 7. купрешке и 11. мркоњићке бригаде ВРС. Сви они су убијени. Неки стрељањем, други одсецањем главе, трећи ударцима у главу. Кундаком, мотком, маљем...Српским борцима са Купреса није помогло ни то што су само годину и по дана раније, у време хрватско-муслиманског рата за Средњу Босну, спасили око 1.000 припадника ХВО и више од 3.500 хрватских цивила. 

BBC у УДАРНОЈ ВЕСТИ шокирао изјавом о Слободану Праљку: Ево шта су рекли

Исту судбину доживело је и више од 100 српских цивила, који су имали ту несрећу да тог октобарског дана падну у руке хрватске војске. У селу Сурјан код Мркоњића хрватски војници су „заробили“ десетак стараца и старица, од којих су неки били потпуно непокретни. Све су их довели у једну кућу и живе запалили. Да победу прославе уз мирис печења. 

Није да јаук живих људи које горе није занимао хашке тужиоце и судије. Али само ако нису били Срби.