ЕКСКЛУЗИВНО: Ко је био Амди Алили, власник ресторана "Индекс 10" који је купио ујак Александра Шапића (ФОТО)

Иако је умро 28. децембра 2016.  године, Амди Алили, некадашњи власник ресторана "Индекс 10" поред Студентског града, већ месецима је тема српских медија.  Разлог је управо ресторан који је тешко болесни Алили продао крајем претпрошле године, месец и по дана пре своје смрти од рака, а који је нови власник Раде Дедовић, близак рођак председника општине Нови Београд Шапића, срушио и на том месту бесправно подигао пословни објекат на два нивоа.

Амди Алили је рођен 1943. године у Гостивару. Са само 17 година дошао је у Београд, у којем ће, заљубљен у чари велеграда, остати до краја живота. Прво је помагао оцу Хамиту, који је радио као носач на Бајлонијевој пијаци.

Имали су једна дрвена колица, на којима су развозили робу. Убрзо је син, вредан и сналажљив, потпуно преузео посао. После неколико година купио је комби, који је затим заменио за аутомобил и почео да ради као таксиста.  У том послу ће остати 17 година. И заволети Београд више него што га је већина рођених Београђана икада волела.

У међувремену се оженио Албанком из родног краја, са којом је добио сина и две кћерке. Брачни неспоразуми су резултирали тиме да је супруга остала да живи у Гостивару. Алили је слао новац и живео момачким животом. 

Две Српкиње су му "дошле главе". Једна је била Анђа из Гламоча, друга Нада из Бањалуке. Мало је рећи да их је обе волео. О тим љубавима би се роман могао написати. Са Анђом се разишао после више мелодрамских велеобрта, а са Надом је, уз повремене раскиде, остао до краја живота. Она му је била десна рука у вођењу "Индекса 10".

Мало игром случајности, мало уз помоћ некадашњег председника општине Томе Марковића, мог земљака са Купреса, Алили је 1983. године на скверу испред Студентског града, преко пута чувене Џакарте, поставио киоск, у којем је продавао пљескавице.

Уз "Лесковац", код хотела "Москва", правио је најбоље и најјефтиније пљескавице у граду. Студењак је тада имао око 7.000 легалних и нелегалних студената станара. Непресушно врело муштерија. Алили је био предан послу, објекат је радио до један сат иза поноћи. Често и дуже. Све те околности су резултирале тиме да је Алили почео да много зарађује. Како ми је касније причао, успевао је да за дан прода и по хиљаду пљескавица.

Тренутак због ког су ухапшени државни службеници међу којима је и Шапићев инспектор (ВИДЕО)

Није га омело ни то што је због догађаја на КиМ често био мета провокација и политичких прозивки. Албански сецесионисти су у јужној српској покрајини малтретирали Србе, цену су плаћали Албанци у Београду и другим деловима "уже" Србије.

Коловођа кампање против Алилија био сам ја. Више пута сам, као уредник Радио Студентског града, а касније листа "Студент", тражио уклањање његове ћевабџинице. Посебно након што је једног дана ћевабџиницу посетио његов пријатељ Азем Власи. Тада најутицајнији албански политичар у Србији. Из тог времена остала је и легенда да је приликом једног Власијевог боравка у Београду, у вили на Дедињу, Алили носио вечеру њему и Слободану Милошевићу.

Да би се одбранио од мојих и туђих прозивки и опстао у немирној студентској средини, где смо ми свако мало правили демонстрације због Косова и Крајине, био је спонзор свих студентских акција у Студењаку, па су се захвалнице које је добијао све више тискале на зиду ћевабџинице. Проблем је решавао тако што је ћевабџиницу стално проширивао. Не због захвалница, већ због бизниса. Па је ћевабџиница постала мањи ресторан. Пребацивао сам му да је његово понашање образац понашања иреденте на КиМ. Како они шире свој утицај у јужној српској покрајини, тако и он метар по метар осваја територију Студењака.

Међу студентима "Индекс 10" је посебно био познат по томе што се у њему за сваку десетку у индексу добијала бесплатна пљескавица. Поделио их је више од 5.000.

УХАПШЕН Шапићев грађевински инспектор ПРИ ПРИМОПРЕДАЈИ НОВЦА

Када је почео рат у Хрватској, ми студенти из БиХ и Хрватске смо се организовали ради одласка на ратиште. Прво смо прошли обуку на једном познатом полицијском полигону, а она правац Крајина.

У Книн сам отишао заједно са колегом из редакције, фоторепортером "Студента" Васом Ранковићем, у Алилијевој плавој "опел аскони". Из неких разлога било је згодно одређени материјал до Крајине пребацити у аутомобилу чији је власник Албанац. Аутомобил сам уредно враћао, а Алили и ја смо кроз те контакте постали велики пријатељи. То пријатељство је "заковано" када сам му једном спасао ресторан, а он је био убеђен и живу главу.

Као и већина угоститеља у Београду, и он се 1992. са почетком рата у БиХ, нашао на удару рекеташа. Како "јуначина" из Београда, тако и лешинара преко Дрине. Од оних ситних, који су се задовољавали тиме да, кад год дођу, сами или са друштвом, бесплатно пију и једу, до оних који су више од ражњића и пљескавица волели чврсту девизну валуту. Са најмање три нуле. Радили су то суптилно, под фирмом куповине униформи и опреме за "напаћене српске борце". Наравно, Младићеви војници од тога нису видели ни један опасач. 

У последњем тренутку, спречио сам да овај просрпски орјентисани Албанац ресторан препише једном од њих, који је у „Индекс 10“ дошао да припремљеним уговором и три пиштоља. Ја сам имао само један. Како се показало, довољно. 

- Да ниси дошао и онако оштро наступио, неко би био мртав. Ја бих пре погинуо него што бих потписао уговор, био сам ставио напуњен и откочен пиштољ у фиоку, а за њега си чуо и читао на шта је спреман, какве је зулуме чинио у Босни и Београду – рекао ми је кад смо испратили мог земљака из Босне. Чувеног ратника и несрећника који сада, по пресуди Хашког трибунала, у белом свету искајава своје, али и туђе грехе.

Иако је у Студењаку било више десетина студената Албанаца, који су били окупљени у друштву "Перпјекја", у партеру другог блока,  ретко су свраћали код Амдија. Сматрали су да није њихов. Ни он њих није волео. У знак револта због догађања на КиМ, прво појаве иреденте, па рата и окупације, никад није крочио на КиМ. 

Од политичара у бившој СФРЈ највише је ценио Слободана Милошевића и Азема Власија, дивио се интелигенцији Шешеља и подржавао његову борбу у Хашком трибуналу, али је сматрао је да је за Србију најбоља политика "средњег пута" коју су у то време промовисали Николић и Вучић, па није пропуштао ни један наш сусрет а да ме не убеђује да променим страначки дрес.

Велика акција полиције у Београду: Ухапшено више државних службеника у тренутку примопредаје новца

Бар десетак кандидата за угоститеља је покушало да му отме ресторан. С тим што они нису користили пиштоље. Једног дана пошаљу инспекцију која закључи да објекат мора бити хитно срушен, а сутрадан дођу и понуде паре за куповину истог. Било је довољно да позове медије и пожали се да је прогоњен зато што је Албанац, па да га оставе на миру, али то никад није учинио.

- Мени су Срби и Београд све дали, овде сам дошао као нико а постао неко. И никад нећу учинити ништа што би могло оставити мрљу на образу Београда и мојих Срба. Срби на Косову не смеју да оду у продавницу, прогоне их као дивљач, а ја овде живим као господин, уважен од свих нормалних људи.

Кад год би се ситуација на КиМ заоштравала добијао је претње да се сели из Србије. Више пута су му лупали излог. У време агресије варвара из НАТО на Србију, у ресторан му је убачена бомба. Али никад није пропустио да истакне да су му и тог дана и у време погрома српског становништва на КиМ 17. марта заштиту први понудили Ново Чађеновић из Ђаковице и још неки Срби протерани из јужне покрајине.

Пре годину и по дана сазнао је да болује од рака. Злу судбину је мирно прихватио. Убеђивали су га да га пребаце у Скопље или Гостивар, да умре у родном крају. Међутим, он је желео да умре у Београду. Како је говорио, најлепшем граду на свету, граду најбољих људи и најлепших жена.