EKSKLUZIVNO: Ko je bio Amdi Alili, vlasnik restorana "Indeks 10" koji je kupio ujak Aleksandra Šapića (FOTO)

Iako je umro 28. decembra 2016.  godine, Amdi Alili, nekadašnji vlasnik restorana "Indeks 10" pored Studentskog grada, već mesecima je tema srpskih medija.  Razlog je upravo restoran koji je teško bolesni Alili prodao krajem pretprošle godine, mesec i po dana pre svoje smrti od raka, a koji je novi vlasnik Rade Dedović, blizak rođak predsednika opštine Novi Beograd Šapića, srušio i na tom mestu bespravno podigao poslovni objekat na dva nivoa.

Amdi Alili je rođen 1943. godine u Gostivaru. Sa samo 17 godina došao je u Beograd, u kojem će, zaljubljen u čari velegrada, ostati do kraja života. Prvo je pomagao ocu Hamitu, koji je radio kao nosač na Bajlonijevoj pijaci.

Imali su jedna drvena kolica, na kojima su razvozili robu. Ubrzo je sin, vredan i snalažljiv, potpuno preuzeo posao. Posle nekoliko godina kupio je kombi, koji je zatim zamenio za automobil i počeo da radi kao taksista.  U tom poslu će ostati 17 godina. I zavoleti Beograd više nego što ga je većina rođenih Beograđana ikada volela.

U međuvremenu se oženio Albankom iz rodnog kraja, sa kojom je dobio sina i dve kćerke. Bračni nesporazumi su rezultirali time da je supruga ostala da živi u Gostivaru. Alili je slao novac i živeo momačkim životom. 

Dve Srpkinje su mu "došle glave". Jedna je bila Anđa iz Glamoča, druga Nada iz Banjaluke. Malo je reći da ih je obe voleo. O tim ljubavima bi se roman mogao napisati. Sa Anđom se razišao posle više melodramskih veleobrta, a sa Nadom je, uz povremene raskide, ostao do kraja života. Ona mu je bila desna ruka u vođenju "Indeksa 10".

Malo igrom slučajnosti, malo uz pomoć nekadašnjeg predsednika opštine Tome Markovića, mog zemljaka sa Kupresa, Alili je 1983. godine na skveru ispred Studentskog grada, preko puta čuvene Džakarte, postavio kiosk, u kojem je prodavao pljeskavice.

Uz "Leskovac", kod hotela "Moskva", pravio je najbolje i najjeftinije pljeskavice u gradu. Studenjak je tada imao oko 7.000 legalnih i nelegalnih studenata stanara. Nepresušno vrelo mušterija. Alili je bio predan poslu, objekat je radio do jedan sat iza ponoći. Često i duže. Sve te okolnosti su rezultirale time da je Alili počeo da mnogo zarađuje. Kako mi je kasnije pričao, uspevao je da za dan proda i po hiljadu pljeskavica.

Trenutak zbog kog su uhapšeni državni službenici među kojima je i Šapićev inspektor (VIDEO)

Nije ga omelo ni to što je zbog događaja na KiM često bio meta provokacija i političkih prozivki. Albanski secesionisti su u južnoj srpskoj pokrajini maltretirali Srbe, cenu su plaćali Albanci u Beogradu i drugim delovima "uže" Srbije.

Kolovođa kampanje protiv Alilija bio sam ja. Više puta sam, kao urednik Radio Studentskog grada, a kasnije lista "Student", tražio uklanjanje njegove ćevabdžinice. Posebno nakon što je jednog dana ćevabdžinicu posetio njegov prijatelj Azem Vlasi. Tada najuticajniji albanski političar u Srbiji. Iz tog vremena ostala je i legenda da je prilikom jednog Vlasijevog boravka u Beogradu, u vili na Dedinju, Alili nosio večeru njemu i Slobodanu Miloševiću.

Da bi se odbranio od mojih i tuđih prozivki i opstao u nemirnoj studentskoj sredini, gde smo mi svako malo pravili demonstracije zbog Kosova i Krajine, bio je sponzor svih studentskih akcija u Studenjaku, pa su se zahvalnice koje je dobijao sve više tiskale na zidu ćevabdžinice. Problem je rešavao tako što je ćevabdžinicu stalno proširivao. Ne zbog zahvalnica, već zbog biznisa. Pa je ćevabdžinica postala manji restoran. Prebacivao sam mu da je njegovo ponašanje obrazac ponašanja iredente na KiM. Kako oni šire svoj uticaj u južnoj srpskoj pokrajini, tako i on metar po metar osvaja teritoriju Studenjaka.

Među studentima "Indeks 10" je posebno bio poznat po tome što se u njemu za svaku desetku u indeksu dobijala besplatna pljeskavica. Podelio ih je više od 5.000.

UHAPŠEN Šapićev građevinski inspektor PRI PRIMOPREDAJI NOVCA

Kada je počeo rat u Hrvatskoj, mi studenti iz BiH i Hrvatske smo se organizovali radi odlaska na ratište. Prvo smo prošli obuku na jednom poznatom policijskom poligonu, a ona pravac Krajina.

U Knin sam otišao zajedno sa kolegom iz redakcije, fotoreporterom "Studenta" Vasom Rankovićem, u Alilijevoj plavoj "opel askoni". Iz nekih razloga bilo je zgodno određeni materijal do Krajine prebaciti u automobilu čiji je vlasnik Albanac. Automobil sam uredno vraćao, a Alili i ja smo kroz te kontakte postali veliki prijatelji. To prijateljstvo je "zakovano" kada sam mu jednom spasao restoran, a on je bio ubeđen i živu glavu.

Kao i većina ugostitelja u Beogradu, i on se 1992. sa početkom rata u BiH, našao na udaru reketaša. Kako "junačina" iz Beograda, tako i lešinara preko Drine. Od onih sitnih, koji su se zadovoljavali time da, kad god dođu, sami ili sa društvom, besplatno piju i jedu, do onih koji su više od ražnjića i pljeskavica voleli čvrstu deviznu valutu. Sa najmanje tri nule. Radili su to suptilno, pod firmom kupovine uniformi i opreme za "napaćene srpske borce". Naravno, Mladićevi vojnici od toga nisu videli ni jedan opasač. 

U poslednjem trenutku, sprečio sam da ovaj prosrpski orjentisani Albanac restoran prepiše jednom od njih, koji je u „Indeks 10“ došao da pripremljenim ugovorom i tri pištolja. Ja sam imao samo jedan. Kako se pokazalo, dovoljno. 

- Da nisi došao i onako oštro nastupio, neko bi bio mrtav. Ja bih pre poginuo nego što bih potpisao ugovor, bio sam stavio napunjen i otkočen pištolj u fioku, a za njega si čuo i čitao na šta je spreman, kakve je zulume činio u Bosni i Beogradu – rekao mi je kad smo ispratili mog zemljaka iz Bosne. Čuvenog ratnika i nesrećnika koji sada, po presudi Haškog tribunala, u belom svetu iskajava svoje, ali i tuđe grehe.

Iako je u Studenjaku bilo više desetina studenata Albanaca, koji su bili okupljeni u društvu "Perpjekja", u parteru drugog bloka,  retko su svraćali kod Amdija. Smatrali su da nije njihov. Ni on njih nije voleo. U znak revolta zbog događanja na KiM, prvo pojave iredente, pa rata i okupacije, nikad nije kročio na KiM. 

Od političara u bivšoj SFRJ najviše je cenio Slobodana Miloševića i Azema Vlasija, divio se inteligenciji Šešelja i podržavao njegovu borbu u Haškom tribunalu, ali je smatrao je da je za Srbiju najbolja politika "srednjeg puta" koju su u to vreme promovisali Nikolić i Vučić, pa nije propuštao ni jedan naš susret a da me ne ubeđuje da promenim stranački dres.

Velika akcija policije u Beogradu: Uhapšeno više državnih službenika u trenutku primopredaje novca

Bar desetak kandidata za ugostitelja je pokušalo da mu otme restoran. S tim što oni nisu koristili pištolje. Jednog dana pošalju inspekciju koja zaključi da objekat mora biti hitno srušen, a sutradan dođu i ponude pare za kupovinu istog. Bilo je dovoljno da pozove medije i požali se da je progonjen zato što je Albanac, pa da ga ostave na miru, ali to nikad nije učinio.

- Meni su Srbi i Beograd sve dali, ovde sam došao kao niko a postao neko. I nikad neću učiniti ništa što bi moglo ostaviti mrlju na obrazu Beograda i mojih Srba. Srbi na Kosovu ne smeju da odu u prodavnicu, progone ih kao divljač, a ja ovde živim kao gospodin, uvažen od svih normalnih ljudi.

Kad god bi se situacija na KiM zaoštravala dobijao je pretnje da se seli iz Srbije. Više puta su mu lupali izlog. U vreme agresije varvara iz NATO na Srbiju, u restoran mu je ubačena bomba. Ali nikad nije propustio da istakne da su mu i tog dana i u vreme pogroma srpskog stanovništva na KiM 17. marta zaštitu prvi ponudili Novo Čađenović iz Đakovice i još neki Srbi proterani iz južne pokrajine.

Pre godinu i po dana saznao je da boluje od raka. Zlu sudbinu je mirno prihvatio. Ubeđivali su ga da ga prebace u Skoplje ili Gostivar, da umre u rodnom kraju. Međutim, on je želeo da umre u Beogradu. Kako je govorio, najlepšem gradu na svetu, gradu najboljih ljudi i najlepših žena.