Вучић отворено о решењу косовског питања: Хоћу да уложим у живот, не у смрт

Председник Републике Србије Александар Вучић отворено говори о решењу најтежег нерешеног задатка из историје – косовског питања. Зашто је једина политика која је за нас реална и одржива – политика живота. Шта све морамо да променимо да не нестанемо као народ и каква је будућност пред нама.

Са Александром Ву­чићем разговор креће од преговора и Новог Београда. Врло прост разлог. Недавно се код Миломира Марића појавио Рамуш Харадинај. И урадио је то онако како се ради на улици. На неки начин је рекао – ево ме, ту сам и на све сам спреман. И да смо сада на средини прве деценије двехиљадитих, и да је са друге, наше стране Војислав Коштуница, сигурно га ништа не би разумео. А Александар Вучић, који није од оних који од улице имају два кишна петка и којег су, између осталог, одредили новобеоградски блокови, Земунска гимназија, шах и Звездин "север", колико је он разумео оног другог, који осим улице нема ништа друго.

- Ипак, хајде да не заборавимо колико би Харадинај истински био храбар да нема иза себе, вероватно највећег „мангупа“ на свету, оног који нас је, он, а не Харадинај и ОВК, и победио 1999. године и који јесте и аутор и реализатор косовске независности.

И то јесте оно што је наш први и основни проблем у овим преговорима. Чињеница да имамо посла са људима, са силом, за коју је косовска независност готова ствар. Харадинај је ту само гласноговорник, и то не Косова и албанских идеја, него пре свега онога што Америка жели и хоће да спроведе.

А са друге стране смо ми у великој мери и сами. То не значи да немамо пријатеље у свету, Русија и Кина свакако то јесу, али овде, на овом терену, у овим преговорима, ми највећи део тога морамо сами да изнесемо. Морамо да станемо пред све остале и да кажемо јасно шта желимо. Знате како је Џон Кенеди говорио – да се не плашимо да преговарамо, али да нам основа за преговоре не буде страх. И када смо већ код њега, запамтио сам још једну његову реченицу, а савршено се уклапа у наш основни захтев – да нема преговора када ти кажеш – ово што је моје, моје је, а о ономе што је твоје можемо да преговарамо. Па не може. И Харадинају и онима који стоје иза његове наводне храбрости. Не може, пошто преговори нису преговори ако се не завршавају компромисом. Све друго била би присила, противправна, али и без дугорочних обавезујућих последица. Хенри Кисинџер је то формулисао када је рекао да нема преговора у заробљеништву. И да, и када их има, онај с друге стране мора да буде свестан да ће пристанак заробљеника бити изнуђен, да ће бити добијен присилом. А такви уговори нигде на свету не важе.

Имамо посла са људима, са силом, за коју је косовска независност готова ствар. Харадинај је ту само гласноговорник, и то не Косова и албанских идеја, него пре свега онога што Америка жели и хоће да спроведе.

И то је оно на чему ја, на чему Србија стоји у овим преговорима. Хоћемо их, никада не­ ћемо одустати од њих, али да будемо заробљеници, да се пла­ шимо и зато пристајемо, да не добијемо ништа, е, то не може. И то могу да кажем, и Харадинају и онима иза њега, на свакој улици, у Београду, Приштини, било где, без трунке страха. Зато што знам где стојим и иза чега стојим.

По једној дефиницији, преговоре губи онај ко први помене цифру. Да ли је помињана, било која, и ко ју је поменуо?

– Нико. Превише све ово дуго траје да би било ко добио или изгубио на тај, аматерски начин. И јесте да све време говоримо о вредности, о ономе шта је у целој тој причи вредност за нас, а шта за њих, али је та вредност, у оба случаја, превише велика да би се одредила било каквим бројевима. И не само то, наслушао сам се чаршијских прича, разних глупости на којима су инсистирали моји политички противници, а за чијег времена нисмо изгубили само оно за шта Албанци и западни свет нису имали довољно времена да нам отму, али то је тај лицемерни однос у којем нема погледа у будућност, нити одговорности за лоше учињено или пропуштено. Нећу, на крају, да дозволим да наша вредност не вреди ништа. А Косово јесте на­ ша вредност, јесте нешто што је непроцењиво, јесте место на­ ше културе, споменика, историје, и када је о томе реч, једини мој проблем је чињеница да не желим да ту вредност, вредност Косова, мерим животима. Посебно не животима Срба са Косова, али ни животима свих других грађана Србије. То не могу да дозволим, и то не само као неко ко мисли да је живот изнад свега, него и као рационалан човек, који зна колико нас је мало и колико сваки сан о Косову престаје оног тренутка када нас не буде било. Зато ми је, у овим преговорима, тај живот, наш овде и Срба на Косову, на првом месту.

Дакле, немате намеру да оставите мноштво споменика иза себе? Ваш би тада био, у Србији, највећи?

– Да, то је то најгадније питање. Колико је ко мртвих а славних иза себе оставио. Неки пут ми се чини да је једина мера, која је овде прихватљива, она која је у гробовима и костурницама. И дође ми да све питам, па зар стварно то хоћете? Да и ово мало нас изгине? За неки мит, имагинарну славу, за нови пораз, или за прескупу победу после које никога више не­ ће бити. И плашим се тога, најискреније. Плашим се да ли ћемо имати довољно снаге, воље, жеље, па и времена и случајности да тај део у себи променимо. Да почнемо да волимо живот, све оно што он доноси, да се не плашимо изазова, да тражимо решења, животна, корисна, и да престанемо са том идеологијом смрти као једине извесности, јединог начина који нам је на располагању. Живот је извеснији од смрти. Стивен Хокинг, чак и када је умро, управо је то доказао. И прешао у неки нови облик енергије, наставио да буде ту, оставио нам нову теорију о паралелним универзумима. Разумете? Ништа није немогу­ ће, то је оно што желим да нау­ чимо. И није крај једино решење. Управо супротно, кретање је оно што ствара решења, што нам не дозвољава да будемо заробљени у једном универзуму, у једном закону, једној идеологији, једном начину и једном једином излазу. А како ми је тај упорни човек, који је победио сам себе и све своје болести изузетно драг, врло добро сам запамтио једну његову реченицу. "Интелигенција је способност прилагођавања промени." И та врста интелигенције је нама, Србији, јако дуго фалила. Сада морамо просто да је научимо. Свет око нас се мења, морамо и ми.

Џон Кенеди је говорио: "Не плашимо се да преговарамо, али да нам основа за преговоре не буде страх". И нема преговора када ти кажеш – ово што је моје, моје је, а о ономе што је твоје можемо да преговарамо.

Према једној Вашој изјави са конференције за штампу, мора прво да нас буде да бисмо се мењали?

– Када седиш на једном месту бавећи се, на погрешан на­ чин, самим собом, када те је страх да отвориш прозор, погледаш напоље, онда је врло могу­ ће да нећеш приметити шта се, уистину, дешава. И плашим се да нам се управо то и догодило. Сувише дуго смо били окренути само себи, својим напамет наученим древним истинама, својим митовима о величини и ва­ жности, својим убеђењем да смо сами себи довољни, да смо највећи, најбољи, најпаметнији, да, једноставно, нисмо приметили да нас – нема. Да нестајемо, смањујемо се, ишчезавамо. И нисмо ми за поређење са оним стварно великим земљама, али морамо да знамо да се то, што се њима дешава, дешава под нашим затвореним прозором.

У Кини се годишње роди неких 17 милиона беба. У Русији више од милион и по. У Америци готово четири милиона. И нису то тек пусте бројке. То су они који ће сутра чекати нашу децу, наших шездесетак хиљада беба, а толико их се у Србији годишње роди, да са њима раде, сарађују или, можда, да њима владају. И неће бити ту ни носталгије, ни сентимента, ни традиције, ни историје, биће само могу­ ћности, интереса, економије и свега осталог што одређује односе. И у свету и око нас. Мали Албанци данас, са чијим родитељима хоћемо да нађемо ре­ шење, сутра ће бити велики Албанци са којима ће наша деца или да сарађују или, ако смо довољно луди да и ову шансу пропустимо, можда и ратују. А њих ће бити више. И те бројке су, као и све бројке, неумољиве. Њих је све више, нас је све мање. А вели­ чина, број људи, одређује и величину, успешност економије. Успешност економије одређује твоју способност да се не само браниш, него и да остварујеш сопствене интересе. И ако хоћеш озбиљно да се бавиш политиком, што подразумева одређени поглед унапред, одређена предви­ ђања, припреме за оно што долази, не можеш да те бројке пренебрегнеш. У Америци се данас од свих страних језика најви­ше учи – кинески. А колико нас учи кинески или, можда, мађарски и албански? Колико нас ће сутра бити спремно да разуме Албанце, или ћемо свако неразумевање користити као прилику за нови сукоб?

О томе ја размишљам када причам о потреби да подигнемо наталитет, али и о потреби да нађемо начин за сарадњу са Албанцима, баш као и када говорим, тражим, укидање економских баријера на Балкану и стварање заједничког тржи­ шта. Због бројки. И због јасног погледа у будућност, која, одмах да вам кажем, ни за кога на овим просторима није добра ако не нађемо начин да се и природно и економски пове­ ћамо. Србија, Босна, Црна Гора, Албанија, Македонија… све су то тек статистичке грешке на великој мапи света. И тек када се о нама буде причало као о простору са двадесет и више милиона људи повезаних заједнич­ ким тржиштем, можемо да рачунамо на то да смо равноправни партнер. Сви ми. И ако је данас нешто наш посао, онда је то управо – размишљање о буду­ ћности, припремање за будућ­ ност, тражење решења за њу. А што ја не видим ту будућност без деце, па извините, не видим је. И није то ни израбљивање жена, ни њихово подјармљивање, ни изнајмљивање материца за паре, то је само гола чињеница. Да, ако било шта хоћемо, мора да нас буде. Или, назовите то мојом политиком. Политиком живота. Она ме тера и на разговоре са свима у региону, и на ту тешку улогу, да људима у Србији кажем да нестају, и да нешто, по том питању, морају да ураде. И то ће, на крају, и да остане иза мене. Да сам уложио у живот. Не у смрт.

Опширнији интервју са Председником Србије Александром Вучићем можете да прочитате у најновијем броју Експреса, који ће се од петка наћи у продаји на киосцима.