Исповест српског новинара отетог од стране ОВК: "Опали човече, БОЉЕ и ТО него да ме КОЉЕШ" (ФОТО)

Тада новинар Радија Б92 Небојша Радошевић радио је као ратни репортер током сукоба на Косову и Метохији, у годинама у којима је на територији јужне српске покрајине нестало осморо новинара, а он сам провео је 41 дан у заробљеништву терористичке ОВК 1998. године.

Небојша је отет у октобру, у данима када је Србија за длаку избегла бомбардовање НАТО снага.

Како је Радошевић испричао, све се десило 18. октобра, дан уочи супрузиног рођендана.

- Изашао сам у град да јој купим поклон. Иначе тог дана није требало ни да радим, иако сам знао да стиже прва делегација ОЕБС-а према мировном споразуму који је потписао Милошевић. Ипак сам одлучио да правим колеги фоторепортеру Кићи Добричићу друштво на задатку. Ишли смо да аеродрома, али је ОЕБС делегација каснила. Пошто је баш тада почело повлачење војске и полиције са терена у касарне, одлучили смо да обиђемо рејон приштинског аеродрома и снимимо где се сада налази полиција - казао је он.

Према његовим речима, било је зачуђујуће мирно на Косову тих првих дана након споразума.

- Испоставило се да смо се мало занели у вожњи службеном "југо флоридом" и на путу ка селу Седларе налетели на већу групу униформисаних Албанаца. Њих 15 је стајало поред пута са пушкама, зауставили су нас, легитимисали. Испитивали су нас на српском језику и понашали доста пристојно. Извели су нас из кола, склонили са пута и везали нам руке и очи. Убрзо су нас ставили у ауто и одвезли у то село Седларе које петнаестак километара од центра Приштине. Укупно смо били заробљени 41 дан, од чега 20 дана у том селу - присећа се новинар.

Албанци у ПАНИЦИ, сами себе демантовали: На Јарињу нема српске војске

Наставља се застрашивање Срба: Каменоване две српске куће у селу Витине

Првих десет дана, наводи, били су у одвојеним собама, у напуштеној згради Дома здравља, након чега су их спојили у исту собу. Он додаје да је био уплашен, али и миран јер је схватио да је наступило примирје, да постоји политички споразум, те да никоме не иде у прилог да двоје новинара страда.- На крају се испоставило да је тако и било. Да је био неки други тренутак отмице, питање је како би се све завршило. Поред примирја, ствар која ми је можда и највише спасила главу је моје презиме, односно мој отац Драган Радошевић. Још првог дана када ми је у том селу локални албански командат узео личну карту, прво што је питао било је – "шта је теби Драган Радошевић?" Ја сам одговорио да ми је то отац, а он – "ти Радошевићу немој ништа да се секираш" - тврди Радошевић.

Његов отац био је легендарни фудбалер, капитен Приштине, а касније и тренер тог клуба, уједно јако поштован и вољен и код Срба и код Албанаца. Ипак, његов син није прошао без тортуре.

- Четвртог дана је упала код нас једна екипа од њих 4-5, са једним од команданата ОВК. Не бих сад могао да их препознам, јер у том тренутку већ нисам имао ни наочаре. Тај главни је ушао у собу, врло агресивно, викао је, стрпао ми је цев од Томпсона у уста, па ставио на око, па опет у уста… Терао ме да вичем "УЧК" показујући на грб на униформи. Мало је рећи да је било то све непријатно - прича он.

Марко Ђурић ИЗРИЧИТ поводом НАСИЉА Албанаца: Застрашивање косовских Срба се отргло контроли!

Косовска полиција НАСРНУЛА на српске ђаке: Спречили их да оду на ЕКСКУРЗИЈУ на Косово!

Радошевић не крије да му је у тим тренуцима свашта пролазило кроз главу.

- Чак сам помислио у једном тренутку "Хајде, опали човече, боље и то него да ме кољеш". Онда се одједном смирио, насмејао, питао ме како сам, да ли ме неко дира, оставио ми цигарете и изађе. Чуо сам га да је потом испред причао са неким на српском, али не знам са ким. И оде. После пар дана добили смо чисту гардеробу и цигарете што су нам послале породице преко Међународног Црвеног Крста. И то ми је био знак да се око нас нешто дешава - навео је.