ХРВАТСКИ БИСКУПИ БРУТАЛНО НАПАЛИ ПАТРИЈАРХА ИРИНЕЈА! Пажљиво прочитајте ПИСМО које су му послали!
Хрватски бискупи су 18. новембра 2018. упутили патријарху Српске православне Цркве Иринеју писмо, чији садржај није објављен и који је до недавно био тајна.
У одређеним новинарским круговима у Хрватској појавиле су се о њему одређена нагађања. Да се избегну нагађања, погрешна тумачења или неистине, Хрватска бискупска конференција одлучила је писмо да објави у целости, наводи се у саопштењу ХБК.
Писмо преносимо у целости:
Ваша Светости!
У новије време, напосе након прошлогодишњег завршетка рада Мешовите комисије Хрватске бискупске конференције и Српске Православне Цркве, чији је задатак био заједнички размотрити лик бл. Алојзија Степинца пре, током и након ИИ. светског рата, учестале су изјаве и својеврсни прекори у јавним наступима и медијима највиших представника Српске православне Цркве, упућени Католичкој Цркви и бискупима у Републици Хрватској, међу којима посебну тежину имају Ваше речи. Овим писмом Хрватска бискупска конференција жели Вам о њима добронамерно и с поштовањем изнети свој став.
1. Ваша Светост је неколико пута јавно поновио како бискупи у Хрватској ћуте. На хиротонији далматинскога епископа, господина Никодима Косовића (1. листопада 2017.) у присутности сплитско-макарскога надбискупа мсгр. Марина Баришића и шибенскога бискупа мсгр. Томислава Рогића, утврдили сте како од браће католика очекујете - пре свега од представника Цркве да чујемо реч јеванђељску, реч мира, реч љубави, да чујемо реч да смо пре свега хришћани и као такви да бар једни према другима покажемо љубав и уважавање.
У свом интервјуу Телевизији Храм (3. јануара 2018.) казали сте како Вас - изненађује ћутање Римокатоличке Цркве. Црква у Хрватској ћути. И данас се дешава много немилих догађаја. Црква ћути. Истакнули сте да - Црква која је у великој мери допринела тим бившим односима, (треба) да подигне свој глас у интересу истине, правде, у интересу заједничке вере.
На 62. Међународном београдском сајму књига (24. октобра 2017.), говорећи о страдању српскога народа током XX. века, изјавили сте да је најтрагичније то што су она дошла - једним делом од муслимана, а много више од наше браће римокатолика. Додали сте:
- Наша Црква толико година очекује да чује реч кајања и извињења наше браће римокатолика, никада нисмо ту реч чули. Вероватно је нећемо ни чути. И оно што нас посебно ставља пред велику једну муку, а то је што многе идеје прошлости и данас су присутне у тим народима. (…) Народ који ствара историју на злочину, на крви другога народа, тај народ нема будућности.
У својој проповеди (4. августа 2018.) у Бачкој Паланци, пригодом годишњице војно-редарствене акције Олуја међу осталим сте рекли:
- Данас, после две деценије питамо се што је тај народ (хрватски) руководило и мотивисало да дигну своју руку на браћу своју, на браћу који су делили поднебље и ову благословену земљу дуги низ година? Каква их је сила на то мотивисала и да ли је имало неке силе друге која је могла да то задржи и онемогући? Имала је. То је била институција Цркве која је једино могла да заустави тај понор, то зло које је изненадило не само наш народ, него читав народ света, поготово хришћанске народе. И ако има неко ко је затајио, и неко ко је могао да то зло заустави, то је била Црква. (…) Црква која је позвана да шири љубав, народ који чита јеванђеље, народ који се моли Богу и истоме Спаситељу, заборавио је коме припада и ставио се у једну сасвим другу страну која не може никада и ничим бити оправдана. Страшна трагедија, та мржња која је почела у прошлости наставила се и у време такозване Олује, и што је трагично, она је присутна и данас.
За Вашега похода Црној Гори у месецу јулу ове године, на питање новинара с којом бисте историјском епохом упоредили положај Срба данас у Црној Гори, у интервјуу за подгорички дневник Дан (23. јула 2018.) одговорили сте:
- Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима.
Непосредно по завршетку рада Мешовите комисије за заједничко разматрање лика бл. Алојзија Степинца, сви српски чланови ове Комисије потписали су 16. јула 2017. саопштење за јавност, у којем полемишу с београдским Вечерњим новостима, те с увредљивим конотацијама говоре о загребачком Каптолу, препознавајући у писању наведених српских новина "каптолску диригентску палицу", јер су пренеле хрватски превод завршнога саопштења Мешовите комисије, приписујући преводитељу намерне нетачности. Гласноговорник Српске Православне Цркве, бачки епископ Иринеј у Саопштењу од 18. јула 2017. наставио је полемику са споменутим новинама, називајући њихово писање "каптолским коментарима из Загреба" и исказујући свој став не баш благим речником:
- Не бих да се овде и њима бавим иако су ми веома добро познати пошто сам их слушао и читао стотинама пута, а садржај неких знам готово наизуст. Све у свему, навијачко, сервилно – рекао бих: каптололатријско и антипатријаршијско – сочињење…
Ни у неким другим пригодама бачки владика Иринеј није бирао речи кад је говорио о Цркви и бискупима у Хрватској. Као гласноговорник Српске православне Цркве особито тешке оптужбе изрекао је у Саопштењу за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске православне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године. У Саопштењу је устврдио:
- Констатовано је такође да су односи са Римокатоличком Црквом, Црквама Реформације и екуменским организацијама коректни и конструктивни, што нажалост, не важи за односе са Хрватском бискупском конференцијом, у којој, поред добронамерних бискупа који делују у духу Другог ватиканског сабора, постоји, нажалост, и добар број бискупа неприкривене проусташке оријентације и усташоидне реторике. Сабор се нада да ће они први извршити већи утицај на хрватске римокатоличке вернике него ови други.
2. Ваша Светости! Питамо се, какав би могао бити циљ и смисао наведених тврдњи по којима код Католичке Цркве у Хрватској и њених пастира не постоји готово никакво добро, него само зло. У не тако давним временима слушали смо сличне оцене и о Ватикану и о папи. Међутим, данас чујемо похвале папи Фрањи и Римокатоличкој Цркви, а покуде бискупима и Цркви у Хрватској. У интервјуу објављеном у Јутарњем листу (7. јануара 2017.) понешто иронично кажете да испадне како српски православни епископи више држе до ауторитета римског бискупа неголи поједини хрватски католички бискупи.
Сматрамо необичним да поглавар једне православне месне Цркве јавно супротставља бискупе Католичке Цркве у Хрватској папи Фрањи, упућује им прекоре и приписује злочине целој тој Цркви и цијелом хрватском народу. За злочине, како у хрватском тако и у српском те у другим народима, криви су појединци с именом и презименом па је на њима одговорност за оно што су починили.
Не успевамо разумети намере Саопштења са задњега заседања Светога Архијерејског сабора Српске Православне Цркве кад јавно разврстава хрватске бискупе и тумачи ко је од њих добронамеран и ко од њих делује према ИИ. ватиканском сабору а ко не, те већину од њих означује као људе "неприкривене проусташке оријентације и усташоидне реторике" без објашњења на темељу чега их сматра таквима. Бачки владика Иринеј у интервјуу Политици (20. липња 2018.) поновио је тврдњу о коректним односима с Римокатоличком Црквом у целини, али не и с бискупима Хрватске бискупске конференције, "уз часне и хвале вредне изузетке", те у знатној мери и Босне и Херцеговине, који "као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање".
Желели бисмо знати који су разлози забринутости Ваше Светости и бачкога владике Иринеја за однос хрватских бискупа према папи Фрањи? Наша повезаност с римским бискупом утемељена је у вери Католичке Цркве да је папа наследник св. Петра, глава Бискупскога колегија, Пастир свеопште Цркве који председа заједништву у љубави, па му у том духу трајно исказујемо пуно поверење и дубоко поштовање те у верничком послуху прихватамо његову учитељску реч. С обзиром на однос између Српске православне Цркве и Католичке Цркве у Хрватској сматрамо да га треба красити еванђеоско начело:
- Погреши ли твој брат, иди и покарај га насамо. Ако те послуша, стекао си брата (Мт 18,15-16). У просудбама о другима полазиште треба бити аргумент истине који ваља образложити "благо и с поштовањем, добре савести" (1 Пт 3,16), а евентуалну увреду опростити и "до седамдесет пута седам" (Мт 18,22).
Наведеним јавним негативистичким начином комуницирања није могуће решити било какав проблем или питање. Такав приступ у хрватском друштву изазива отпоре према наступима Ваше Светости, буди неповерење према Вашој особи и према Српској Православној Цркви те према самим српским грађанима у Хрватској, продубљује рањености из ратнога времена које још нису оздрављене, подстиче мржњу. Наступи који не очитују никаква суосећања за жртве и страдалнике узроковане од српске стране, посебно тешко погађају оне хрватске људе који су за време недавнога Домовинскога рата били истерани из својих домова на подручју тзв. Републике српске крајине, Босне и Херцеговине, напосе из бањалучкога краја, где није било рата, а убијена су и тројица свештеника.
Током 1991. године у Хрватској је било 536.000 прогнаника и избеглица, док их је 1992. било око 800.000 из Хрватске, Босне и Херцеговине, Социјалистичке Републике Југославије, односно Србије, Војводине, Косова и Црне Горе. Куће су им највећим дијелом биле разорене, бројна родбина поубијана а многи отерани у српске логоре. У то доба међу прогнаницима је био и један садашњи хрватски бискуп, који је као жупник с врећицом у руци заједно с верницима избегао из своје жупе пред насиљем српских снага.
Одређени број других свештеника, редовника и редовница завршио је такође у српским логорима, а један је свештеник убијен. Током Домовинскога рата у Хрватској по досадашњим сазнањима страдало је 15.007 особа, од којих је 13.914 убијено, а 1093 нестало. Више од 1300 објеката Католичке Цркве и других светиња уништено је или тешко оштећено. Наведене чињенице отварају питања на која сви ми дугујемо одговоре истини и праведности. Темељно је питање које си морамо сви поставити: Је ли истинито и морално оно што о другима јавно говоримо? Прећуткујемо ли део истине? Јесмо ли можда постали "суци што наопако суде" (Јак 2,4) и другима одузимамо добар глас?
ЧАСТ ЗА СРПСКЕ ВЕЛИКАНЕ: Председник Вучић подноси иницијтиву да Ћосић и Екмечић добију улице!
Посебну тежину има изјава Ваше Светости да је недавни рат могла спречити Католичка Црква у Хрватској. Није она имала никаква утицаја на српскога председника Слободана Милошевића, на Југословенску народну армију, на паравојне јединице из Србије, нити на друге који су покренули и водили рат на хрватскоме тлу. Наше заузимање за мирно решавање проблема код њих није имало никаква одјека. Рат је очитовао да није утемељена тврдња коју смо неколико пута чули од Вас, како хрватски католици слушају своју Цркву за разлику од православних верника. Познато је, наиме, да је већина српских политичара, као и Српска Православна Црква у време демократских промјена 90-тих година прошлога вела, заступала став како српски народ не може живети с хрватским народом у самосталној хрватској држави него искључиво у оквиру заједничке државе, а ако то није могуће, Срби немају другога избора него узети оружје у руке. У писму Лорду Питеру Карингтону, председатељу Мировне конференције о бившој Југославији, патријарх Павле је у новембру 1991. написао:
- Ти наши сународници, исте вере и крви, суочени су са следећим кобним избором: или ће се оружјем у руци изборити за опстанак у истој држави са матицом српског народа, или ће бити присиљени да се из те нове Независне Државе Хрватске пре или после иселе. Трећег нема. За то их српска држава и српски народ морају заштитити свим легитимним средствима, укључујући и оружану самоодбрану српских живота и свих српских крајина. Територије на којима је српски народ вековима живео и на којима је априла 1941. имао етничку већину пре геноцида извршеног над њим од стране хрватских квинслишких власти, не могу остати у саставу било какве независне Хрватске, већ се морају наћи под заједничким државним кровом са данашњом Србијом и свим српским крајинама.
Премда је патријарх Павле 1999. године пригодом своје прве посете Загребу након Домовинскога рата саветовао Србима да буду лојални грађани Хрватске и подстакнуо их: "Часно испуњавајте своје грађанске дужности и поступајте савесно по државним законима Републике Хрватске", последице наведене српске политике осећају се и данас у српско-хрватским односима, за које се не може оптуживати Католичку Цркву. Изнесени став о немогућности Срба да живе с Хрватима у хрватској држави показао се посебно погубним током војно-редарствене акције Олуја, кад је водство крајишких Срба наредило њихово исељавање из места становања и одлазак из Хрватске, како сведочи поуздана ратна документација.
Ваше мишљење које сте изнели на већ споменутом 62. Међународном београдском сајму књига (24. октобра 2017.): "Где год живе Срби, то је Србија, било у Србији, било у Босни, било у Војводини, било Црној Гори и у другим местима", не придоноси миру и разумевању, јер само Србима дајете одређена права, без објашњења каква би права имали други грађани који живе са Србима. Поверење међу Србима и Хрватима не изграђује ни Ваше прешућивање хрватске државе.
Наиме, кад упућујете писане поруке верницима Српске Православне Цркве у Хрватској, Ви готово редовно не наводите државу у којој они живе него покрајине Далмацију, Славонију, Лику. Независност Републике Хрватске признале су готово све светске државе те јој Ваше игнорисање не може наудити, али оно наноси штету Вашему угледу у Хрватској и уједно грађане српске националности ставља у нова искушења. Кад у својој недавној изјави у Црној Гори тврдите да Србима ни данас није боље у Хрватској него ли је било за време Независне Државе Хрватске, уверавате своје сународнике и друге хрватске грађане у нешто што није тачно и што улива страх.
Статус Срба у Хрватској дефинисан је Уставом и законима, они имају своје представнике у Хрватскоме сабору и на свим нивоима локалне управе те данас партиципирају као коалицијски партнери у Влади Републике Хрватске и имају могућност легалним путем заузимати се за остварење својих права. Осим тога, убрзо након потписивања последњега Уговора између Свете Столице и Републике Хрватске о економским питањима, Хрватска је Влада склопила сличан Уговор са Српском Православном Црквом по којем јој из државнога прорачуна додељује одређена финансијска средства те је она отворила и властиту Гимназију у Загребу. Није мален број некретнина, одузетих током комунистичке владавине у Југославији, које је Република Хрватска вратила Српској Православној Цркви.
