Једна мајка и онколошки пацијент упутила апел студентима који блокирају рад факултета

Текст преносимо у целости.

Поштовани Студенти,

Обраћам Вам се овим путем, јер тренутно не видим ниједан бољи начин. Јуче сам била до свог факултета где радим да однесем хранаринске листе, јер се налазим на боловању већ месецима. Наилазим на Блокаду установе…након разговора са Вама, ипак сте ме пустили. Улазим у главни хол, огромна јелка ме тузно дочекује. Прошлих година је била весела, јер је испод ње било много новогодишјих пакетића…а сада само пар комада. Ми као колектив смо доносили те пакетиће и сваке године поклањали некој установи. Ове године деца ће вероватно остати без њих. Своје хранаринске листе гурам испод врата службе, јер администрација не ради и осећам забринутост, да ли ћу уопште добити исплату боловања? Јер нема ко да уради…

Знате, децо…ја сам онколошки пацијент и сама сам мајка три детета, и моја деца су студенти. Радиле су, студирале и водиле борбу са мојом болешћу…Једна је морала да обнови годину, јер није успела да спреми пола испита…Учила је, радила, кувала за мене и сваки час проверавала мој дрен, моје ране…И она је на крају успела. Завршиле су факултете са високим просеком и сада су уписале мастер. Једно дете ми је запослено има породицу, друго такође, а најмлађа жели да се бави лабораторијском науком, ради проналаска лека за канцер.

Напомињем вам децо, све су постигле, са високим просеком, раде, и остале су у земљи Србији. Зато кажем да Вас разумем. Кроз цело своје лечење као онлолошки пацијент, имала сам комплетну медицинску негу. Сваки лекар, медицинска сестра су давали максимум да ми помогну и олакшају лечење. Ниједног момента нису одустали од мене, а Институт у Каменици је препун онколошких пацијената. Подршку сам имала и од колектива и правно сам била заштићена на сваки нацин. А данас, данас бринем, да ли ћу добити исплату боловања, да ли ћу имати новац за рачуне и за лекове?

Засто бринем? Због блокаде. Нисам једина која је у овој ситуацији. Да ли сте свесни да утичете на много живота, породица…

Једна стар ми није јасна. Знате како факултет функционише. То школовање није обавезно. Пошто радим на једном од њих, сваке године имамо исте захтеве, на пример да се продуже рокови за старе студенте. Јако пуно има особа које годинама студирају и свима се увек излази у сусрет. А ви млади, не знам да ли сте свесни колико сад у ствари губите.

Медицинари, нпр. немате сад предавања, испите цете полагати без одслусане наставе. Добро, али једну стар заборавијате…искуство својих професора. Теорија је једно, а пракса друго. Иза Ваших професора стоји велико животно искуство у послу. Много тога пропустате, јер кроз предавања се увек провуце и пример из праксе, како несто лакше решити или препознати. Исто важи и за економисте, Ваши професори, такође, поседују искуство, и праксу. Правници исто тако. Поставија се питање, како решити овај случај.

Увек има примера из праксе, а сада само сува теорија у два семестра један предмет. Много, мого пропуштсте јер нисте на предавањима и вежбама. Ваши професори Вас могу толико тога научити. Знате, почела сам да се питам ко ће ме лечити за коју годину када стара гарда лекара оде у пензију. Исто тако у ком правцу це ици економија и да ли це постојати право. Било које…

Знање је моћ, драги студенти. Докажите својим трудом и залагањем да можемо да Вам верујемо и да сте способни да водите ову земљу. Медицинари, помозите ми, надите лек за рак, сируп за упалу плућа. Било шта. Мени је урадена масектомија. Зар је морало тако?
Економисти…дефиниција економије је у целом свету иста.

Нађите начин да буде најбоља дефиниција на целом свету. Правници, побеђивали сте на многим међународним такмицењима, докажите и покажите нам да сте бољи од нас. Поставите ви овај слуцај и решите га по закону. Узела сам за пример ове три гране студирања, како ми старији било чему да се надамо када сте на улици и не учите, не радите ништа. Када је човек болестан, сваки дан му је драгоцен. Када нема новца, такође. Када седи у затвору на пример невино оптужен, да не причам ста њему значи сваки дан.

Понавијам Вам, зање је моћ. Ми старији, ста смо урадили, урадили смо. Будућност ове земије и јесте у Вама, али како ћемо је имати када сте на улицама, а не у клупама. Разумем и Ваше захтеве, и ја лично желим да одговорни буду кажњени. И ја искрено саучествујем у болу свих породица…претешко…

Да ли сте иједног тренутка помислили на своје родитеље? Колико ће то њих да коста? Све сто се сад десава директно утице на њих.

Многи раде код приватника, не смеју да закасне. Многи су болесни, касне на терапије. Неки су можда невино оптужени, седе и чекају…На улици се не решавају проблеми. Решавају се разговором, дијалогом.

Седите за сто договорите се.

Толико сигурно можете, да изаберете своје представнике. Докажите да сте бољи од нас одраслих. Докажите нам своју зрелост и озбиљност. Ово сам Вам написала као мајка троје деце и као онколошки пацијент. До сад је систем фунционисао, а сада…сада бринем за сутра…Знам да нисам једини онколошки пацијент, нисам једина која има студенте у кући, нисам једина сто брине због кашњења испитних рокова, јер некоме од тога посао зависи…

Будућност јесте на Вама, докажите ми да не треба да се бојим за своје сутра, за свој лек…

Луна Демарин

Србија Данас/НС Уживо