"Моја колевка је била тракторска приколица" Сања никада неће заборавити злочиначку хрватску "Олују"

Током акције хрватске војске још пре злочиначке акције "Олуја" су до темеља потучена српска села у задарском залеђу Ислам Грчки и Кашићи.

Након тога породица Сање Лакић се повукла у неку напуштену кућу у малом месту Карину покрај Јадрана. Ту се Сања и родила зиме 1994. године у неком подруму који је послужио као импровизовано породилиште. Била је прва беба те године у њеном крају. Њено рођење је било радосна вест услед сталних вести о погинулима на ратишту.

У Карину је проходала и проговорила. У вихору рата где је све мирисало на смрт учила је прве игре са другарицама Слађом и Драганом. Те игре су наставиле далеко од Крајине, у избеглиштву.

- У игри званој рат, српски народ је опет доживео злу коб. Прогнани смо из земље у којој имамо толико дубоке корене. Знате ли да је у тој земљи рођен патријарх српски Павле, заборављамо ли да је у тој земљи писао Владан Десница, а храброст показивао сердар Јанковић, знамо ли да је то земља у којој је рођен славни Милутин Миланковић и земља надалеко познатог Николе Тесле? Знамо ли да су она звона која се чују на Крки са нашег манастира, знамо ли да је онај српски крст подно Велебита са манастира Крупа саграђен у доба српске лозе Немањића. Ако заборавимо дубок српски корен на том тлу, заборавићемо и жртву коју су поднели српски Крајишници, а њихова бол и трагедија остаће узалудна и стићи ће је заборав - каже Сања.

Млада девојка описује како се њена породица прикључила колони избеглица.

- Четвртог августа се и моја породица придружила дугој колони српских Крајишника. У тој колони су сви били исти, и сељак и професор, и владика и робијаш, и богаташ и просјак. Више од 60.000 деце је тог лета избегло и наставило своје животе далеко од огњишта. Једна сам од њих. Колевке су замениле тракторске приколице, а дечије песмице фијуци граната. Хрватској страни није било доста што су у Книну окачили црвено-белу шаховницу као знак победе. Пролили су ту црвену боју и по колони, где су авиони бомбардовали жене и децу, старе и немоћне. Ваљда је требало смањити број оних који ће запамтити један од најстрашнијих злочина у прошлом веку - додаје храбра девојка. 

Колона се до границе са Србијом вукла споро.

- Преко Мартинброда до Бањалуке, па све до Србије, вукла се колона, споро, уплашено. Умирало се и рађало, плакало. Али се и ишло напред. На српској граници је и моја породица, као и од многих других, разбијена. Сестре су завршиле на Косову где ће их дочекати бомбардовање, баба и деда су завршили у колективном центру, а ми смо преко неких кукурузишта успели да пређемо границу где нас је у селу Јошево покрај Лознице, онако уморне и гладне, дочекала породица Симић. Дивни људи, великог срца. Имали смо среће да нас мање-више само такви и прате у годинама које су долазиле. Врло брзо смо отишли у Шабац и ту смо живели девет година, живот у коферима. Моје детињство је било идентично као и од остале крајишке деце у Шапцу. Са мамом сам сам се једном недељно борила за комаде гардеробе и играчке у Црвеном крсту. Са децом сам се играла рата, а са дедом шах. Он ми је читао новине и пратили смо скупштинске говоре. Мислио је још тад да ћу бити добар адвокат па ћемо нас двоје да се "ћерамо са онима" - прича Сања.

Сећања на избегличке дане непресушно навиру.

- Сећам се још и неког трошног аутобуса који је полазио зором са аутобуске станице у Шапцу за Београд. Зими и лети, мама и ја смо одлазиле да куцамо на врата свих амбасада у потрази за азилом. Вратиле би се празних руку. Деди сам после препричавала да тамо сви негде журе и да сам видела ону његову скупштину, као дворац са зеленим кровом, где се свађају они његови. Одржала сам реч дату деди да ћу завршити Правни факултет и да ћу се потрудити да будем најбоља, али и реч дату самој себи да нећу заборавити одакле сам. Говорила сам о Далмацији и судбини Срба Крајишника на сваком месту где сам била, не са жељом да солим свеже ране, но да не заборавимо како се не би поновило - прича храбра девојка и додаје да треба праштати, али не и заборавити.

Сања данас ради на повезивања Срба са обе стране Дрине.

- Данас сам део свог времена посветила малишанима који живе у Хрватској, где их кроз летњу школу повезујем са вршњацима из Београда. Желим да повежем Србе са оне и ове стране Дрине, у нади да ћемо бити сложнији и да нас више неће пратити, како каже Црњански, зле коби - сеобе. Дугујем и једно велико хвала мами и тати, јер су у крајњим неусловима успели да ми детињство не покваре лоше ствари и да ме науче да се радујем, да не мрзим као и да се борим - каже Сања Лакић.