Катастрофални подаци: У Србији 45.000 људи зависно од ИГАРА НА СРЕЋУ

За помоћ због зависности од коцкања Специјалној болници за болести зависности у Драјзеровој улици до сада се јавило готово 500 људи. Тачан број је, према речима др Мире Ковачевић, председника Републичке стручне комисије за превенцију и контролу болести зависности Министарства здравља и в.д. директора Специјалне болнице - 485.

Број лечених зависника, међутим, много је већи, јер постоји још најмање 10-15 приватних клиника које се тиме баве, као и неке друге установе. А број патолошких а нелечених коцкара мери се хиљадама. Најдрастичнији случај десио се пре тачно деценију, када се у Зајечару спалио студент Милан Хинић јер је у кладионици прокоцкао позајмљени новац за лечење мајке. После овога, тако драматичних прича које би пуниле новинске ступце није било, али се свакодневна драма одвија у хиљадама породица.

- Најмлађи пацијенти имају 18 година, пошто се наша болница бави лечењем пунолетних особа, а већина пацијената је у старосној групи 35-55 година. Међутим, имамо чак и пацијената са 60, па и 75 година. Такав је случај једне госпође која је због усамљености превише времена и новца трошила на покер-апарате, а сада је успешно излечена - каже др Ковачевић.

Србија, како кажу у Удружењу приређивача игара на срећу (УПИС), позивајући се на истраживање Института за јавно здравље "Др Милан Јовановић Батут" од пре три године, има око 45.000 патолошких коцкара и оних који су у озбиљном ризику да то постану. Према тим показатељима, ми се крећемо у границама европског просека од 0,6 до 0,8 одсто одраслог становништва зависног од рулета, џек-пота, слот-машина, клађења...

Раније процене од око 300.000 патолошких и пола милиона потенцијалних коцкара у УПИС-у сматрају више него претераним.

-Сваки број зависника, па и најмањи, представља проблем и мора му се приступити веома озбиљно и одговорно. До квантитативних показатеља зависности од игара на срећу искључиво се може доћи релевантним научним истраживањима. Преувеличавање броја зависника је, према оценама стручњака, контрапродуктивно. Истраживање "Батута" показује да се Србија по броју зависника налази у оквирима европског, а и светског просека - каже Раде Каран, директор УПИС-а.

Неке европске земље, суочене са све већим бројем патолошких коцкара, спровеле су драстичне мере: од повећања пореза на игре на срећу, преко смањења броја приређивача, ограничавања улога, прављења спискова коцкара којима се забрањује или ограничава игра.

И код нас је држава Законом о играма на срећу забранила улазак у коцкарнице и кладионице малолетницима, али је Закон дао дискреционо право приређивачима да појединцима забране улазак у своје објекте и без образложења. Према Карановим речима, сви оператери на уплатно-исплатним местима компанија чланица УПИС-а обучени су да препознају симптоме патолошког коцкања, и на то указују играчима. Ако је потребно, саветују их где и како могу да потраже стручну помоћ.

- Државни спискови патолошких коцкара, на основу којих им се забрањује улазак у објекте за игре на срећу, не постоје ни у једној земљи. У неколико европских држава (Велика Британија, Белгија, Шпанија...) постоје регистри играча који су захтевали самоискључење, и законска обавеза приређивача је да размењују податке о тим играчима који су се самоискључили. Координацију размене и регистре података обављају државна регулаторна тела. Обавеза приређивача је да играчима који су се самоискључили онемогуће играње под претњом драконских казни - каже Каран.

Код нас ово није регулисано на нивоу државе, али јесте на нивоу УПИС-а. И компаније чланице УПИС-а омогућиле су самоискључивање.

- Суштина је у томе да се играчу, на његов или захтев његове породице, у неком временском периоду или трајно онемогући учествовање у играма на срећу. Захтевом за самоискључење он може тражити и да му се лимитирају износи за играње или само трајање игре. Самоискључење код нас није регулисано законом, а компаније чланице УПИС-а су га увеле и примењују га у оквиру друштвено одговорног пословања, на основу свог богатог међународног искуства.

Оне имају евиденцију свих играча који су захтевали самоискључење, али сходно Закону о заштити података о личности, ови регистри су тајни, па чак нису могли да нам дају ни број "самоискључених".

Први пацијенти оболели од "игроманије" у Специјалну болницу за болести зависности јавили су се још 1997. Према речима др Ковачевић, у почетку су се јављали ретко, два-три пацијента годишње, али последњих година бројка расте. Др Ковачевић наводи да је са таквим пацијентима радила индивидуалне третмане, у које су обавезно били укључени и чланови породице. Каже, породица је веома битна, можда не толико за настанак, колико за одржавање овог облика зависности, и та чињеница се користи и у процесу лечења.

- Из године у годину број зависника од коцкања који су се јављали на лечење у Специјалну болницу се повећавао, па је др Снежана Алчаз са читавим тимом стручњака (психијатар, психолог, социјални радник, специјални педагог, медицинска сестра) развила програм групне и породичне терапије. Дневну болницу за хемијске и нехемијске зависности данас води др Милица Репац са својим тимом, који из дана у дан бележи пораст нових пацијената. Крајем године ће први клуб лечених коцкара наше болнице, симболичног имена "Мост", једини такав у Србији, обележити годишњицу рада - каже др Ковачевић.

У нехемијске, односно бихејвиоралне зависности, осим коцкања, спадају и зависност од мобилних телефона, интернета и слично. Модел лечења за сваког пацијента одређује се понаособ, после обављеног специјалистичког прегледа и дијагностике. Програм Дневне болнице за нехемијске зависности, која постоји две године, одвија се по принципима групне когнитивно-бихејвиоралне и породичне терапије.

Иначе, зависност од игара на срећу је болест која се тешко лечи и проценат повратника је велики. За њу, за разлику од алкохолизма, не постоје блокатори које пацијент може да попије. Током лечења пацијенти уче шта да ураде и како да препознају најаву рецидива, како да се заштите, како да препознају симптоме кризе, како да је зауставе и шта да раде ако се рецидив ипак деси. Лечење се наставља чак и после рецидива, поручује др Ковачевић.