Весна тражи ПОРОДИЦУ из избегличке колоне: Побегли са своје свадбе, а нама су оставили све што су имали!
За презиме нису питали
- Тражим породицу која је у избегличкој колони 1995. боравила два дана у Трну код Лакташа: супруг Милорад са супругом у деветом месецу трудноће.
Јаме нису биле довољно пуне: Јадовно, Јасеновац, Книн и све српске - олује
Овај апел Весна Благић Тарабић из Лакташа, код Бањалуке, већ трећу годину за редом, у данима сећања на погром крајишких Срба, објављује на друштвеним мрежама.
До сада је потрага била неуспешна, али Весна се нада да ће ове године бити боље среће, јер је, захваљујући пријатељима из Новог Сада, њен статус на Фејсбуку подељен више од 700 пута.
- Желимо да се после толико година сретнемо у другачијим околностима и пријатнијем амбијенту. Желимо знати да су живи, здрави и срећни и желимо упознати њиховог дечака или девојчицу, која овог августа пуни 22 године – каже Весна.
Пријатеља из околине Книна сећа само из прича своје мајке Радмиле, јер је она у августу 1995. имала само три године.
- Било је страшно, избегличка колона непрегледна, по комшијским двориштима трактори, запреге, камиони и људи који су за трен ока изгубили све што су цео живот стицали, неговали, волели – прича Радмила Благић.
И данас јој у оку заискри суза када о томе прича.
Ноћ са трудницом и њеном породицом.
Благићи, који су и сами са двоје мале деце 1992. избегли из Травника, у то су доба живели у привременом смештају у насељу Трн код Лакташа, недалеко од “Амбалажерке”, у којој је било зборно место и одмориште за хиљаде избеглица на путу ка Србији.
- Хтела сам да помогнем, бар мало, бар неком, иако смо и сами једва преживљавали. Запазила сам трудницу, преморену и лица спеченог од врућине, јер се данима, на плус 40, злопатила на врелом асфалту. Није имала више од двадесетак година и звала се, чини ми се, Сњежана – прича Радмила.
Позвала је трудницу и њеног супруга, стаситог црнокосог Милорада, те њихову баку, у свој дом. Скромни и ненаметљиви, једва су пристали да уђу, истуширају се и преспавају бар једну ноћ у кревету у чистој постељини.
- Нисмо много причали; њима су се очи склапале од умора, трудница је једва ушла у каду да се окупа. Рекли су нам само да су побегли, дословно, са своје свадбе, нису успели ни да распреме свадбене столове кад је колона кренула – прича Радмила.
22 године од злочиначке акције Олуја: Док Србија тугује, у Хрватској се слави Дан победе
Питала их је зашто се нису венчали раније, а они су рекли да су чекали да виде шта ће бити: хоће ли бити рата, да ли ће се млада породити у Книну, или негде другде.
- Милорад је рекао: “Ево шта смо дочекали, сад тек не знамо куд ћемо и шта ћемо, породиће се на друму или у шуми”. Срце ми се стегло. И сама сам мајка и имам две ћерке – каже Радмила.
За презиме нису питали
Још је потреснији био растанак, следећег јутра. Книњанима су јавили да колона креће даље и да пре осам морају бити на зборном месту. Устали су у зору, да се поздраве са домаћинима. Милорад се дуго захваљивао и обећао: “Једног дана, кад све ово заврши, доћи ћу да вас посетим”.
- Спустио је на поласку неку кесу поред врата. Била је пуна конзерви месних нарезака, које су они добили као помоћ. Дали су нам једино што су имали и што их је могло спасити од глади – прича Радмила.
НЕМАЈУ ОСНОВНЕ УСЛОВЕ ЗА ЖИВОТ: Ево како живе Срби у Книну
Када је колона кренула даље, сећа се Радмила, после дана несносне жеге несрећне људе је задесила киша. Бацали су са трактора и приколица спаковану ћебад, јоргане, вреће са гардеробом. Све је то, каже, било натопљено и уништено, као да избеглицама није било довољно јада и беде.
Благићи не верују да су их пријатељи из Книна заборавили. Вероватно су их тражили на старој адреси, али Благићи су се преселили и сада живе у Лакташима, у својој кући у Улици Мије Алексића.
И ишчекују посету пријатеља, које пре 22 године за презиме нису ни питали.
