ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ унуке српског хероја: Отворила се РАНА која НЕ ЗАРАСТА - Гроб пронађен након 100 година

Ђура Каћурић, ковач Седмог пука славне српске војске, часно је положио свој живот у крвавим окршајима битке за Кајмакчалан, пред тријумфални пробој и победоносни крај Великог рата. Сахрањен је на малом, давно заборављеном војничком гробљу у некадашњем селу Петалино, подно врлетне планине Ниџе у Македонији.

Век од његове погибије, у дану подсећања на 99-годишњицу пробоја Солунског фронта, пред пронађеним гробом поклонила му се унука Мирослава, која је тим поводом стигла са другог континента, чак из Сан Дијега у Америци.

НИКО НИЈЕ ПОВЕРОВАО: Марјановићи из Београда побегли на СЕЛО и ево шта тамо раде

Најстарији Србин на свету прославио 108. РОЂЕНДАН

Неким усудом Мирослави се посрећило да сазна ту много тужну, али и херојску судбину свог деде. Сва у грчу, потпуно неспремна да прими тако потресну вест, признаје да јој је било потребно неколико дана да дође к себи од суза. Но, истовремено је одлучила да ће отићи на његов гроб, иако живи чак у Калифорнији, на другом крају света.

- Све је почело сасвим неочекивано 16. јуна, позивом госпође Љиљане Танасијевић, конзула Амбасаде Србије у Скопљу, и вешћу да је у селу Петалино, подно Кајмакчалана у Македонији, пронађен споменик мом деди Ђури - емотивно сведочи о свом открићу Мирослава Б. Каћурић. - Вест ме је запрепастила, паралисала, зато што читав један век наша фамилија живи са једним јединим обавештењем из тадашњих поратних година, да је он погинуо у Церској бици 1914. године. Госпођа Танасијевић отколонила је све сумње када је сутрадан послала фотографију споменика на коме се сасвим јасно виде исписани име, презиме и занимање мог деде: Ђура Каћурић, ковач Седмог пука.

Ту почетну неверицу, како каже, заменило је гушење у сузама, када је у трену схватила да је њен деда Ђура прошао највећу и најтежу ратну голготу српског народа и сва страдања војске, све до крваве Кајмакчаланске битке.

- Боже, мој деда је часно положио свој живот за ослобођење своје отаџбине, а да то нико читав један век није знао. Не може се ни замислити каква је то бол у срцу и души... Каква рана се отвори истог трена... Рана која не зараста... А опет, истовремено, и нека неописива радост због сазнања да има гроб, споменик, да се зна где је скончао и где му је остало место под Сунцем - поносна је унука ратника Ђуре.

У преписци и размени докумената, фотографија и биографија, у договору за долазак у Македонију и одлазак на то далеко војничко гробље и трагање за дединим гробом, иако је све то заиста с почетка личило на "немогућу мисију" због беспућа, помоћ добрих људи је била пресудна.

- За мене се отворила легендарна капија слободе на Кајмакчалану. А опет, само захваљујући ангажовању конзула Љиљане Танасијевић и Зорана Ђуровића, кустоса Српског војничког гробља у Битољу, успела сам - каже Мирослава.

Из Београда је допутовала у Битољ. После званичног обележавања 99-годишњице пробоја Солунског фронта на гробљу у Битољу, "експедиција" је кренула према планинским беспућима Ниџе, ка Кајмакчалану и некадашњем селу Петалино.

- И, коначно, тај тренутак - када сам могла да загрлим споменик и пољубим његово уклесано име, који ће остати као најтужнији и истовремено најлепши тренутак у мом животу. Време је стало... постојали смо само мој драги деда Ђура и ја као једно у светлости и вечној љубави. И ове фотографије сведоче о томе: као да га је сунце обасјало када сам ставила руку на његов споменик. Читав један век самовања завршио се! Дочекао је да му дођем пред хумку, упалим свећу и тамјаном окадим и вином прелијем гроб. Учинила сам то за све нас, његове потомке, али и за све његове саборце који су ту лежали. Нека им је свима покој души и нека у миру почивају - прича Мирослава, знајући да га никада више неће посетити.

У СРБИЈИ ЈЕ РОЂЕНА НОВА ВАНГА: На хиљаде људи ноћи испред њене куће чекајући на исцељење

У своје и име фамилије Каћурић, Мирослава истиче велику захвалност конзулу Љиљани Танасијевић, која посвећено ради на прикупљању вредних материјала за монографију о гробовима и споменицима српских ратника расутим по планинским пределима Ниџе подно Кајмакчалана. Захваљује се и кустосу Ђуровићу "за огромно залагање на проналажењу, чишћењу гробова и споменика, уз помоћ вредне и предане сараднице Елене Свенчеве". Не заборавља ни "дивног, драгог човека" Томета Апостоловског, који их је возио горским планинским путевима и заједно са њима трагао за местом где се налази мало гробље и гроб њеног деде, што није било нимало лако.

- А у повратку сам помислила: да је било лако, не би ни било ходочашће достојно патњи мог деде и његових другова сабораца, који му тај споменик и подигоше. Слава им!