Председник Вучић три сретењска одликовања послао у ово село: ХЕРОЈИ ПЛЕМЕНИТОСТИ ИЗ МИЛОШЕВЦА КОД ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ (ФОТО)
Они су својим подвизима заслужили одликовања
Међу 25 заслужних установа и појединаца из Србије којима је председник Републике Александар Вучић јуче уручио највиша државна одликовања чак троје лауреата је из једног села – Милошевца код Велике Плане. То су Центар за смештај и усвојење деце у Милошевцу и пензионисане хранитељице из тог места Катарина Дешић и Бранка Филиповић.
Прочитајте и:
Занимљиво је да је наш портал „Србија данас“ о њима недавно опширно писао и да је све троје одликовано на предлог нашег новинара Душана Марића, помоћника председника општине Велика Плана.
Одлука председника Вучића да чак три одликовања пошаље у Милошевац има још већу тежину кад се у виду има чињеница да хуманитарна установа из тог поморавског села и њене некадашње раднице иза себе имају укупно 270 година живота и рада, а да до јуче нису добиле ни једно признање од своје државе.
Хероина јучерашње свечаности је Катарина Дешић, старица која је пре 92 године рођена у Дубовцу код Окучана. Преживела је усташке и нацистичке логоре, половина породице јој је страдала од усташа, своју децу није имала, али ни ужасне патње које је преживела у њој нису угасиле љубав према људима и деци, па је као хранитељица на пут извела цели један разред напуштене деце.
ПОКЛОН ОПШТИНЕ: Црвеном крсту у Великој Плани уручен нови комби (ФОТО)
Катарина је имала 15 година када су, у августу 1942. усташе убиле њеног брата Милана. Неколико дана касније у логор су одвеле цело село и целу породицу Дешића: оца Петра, мајку Јелену, кћерке Катарину, Милку и Милеву.Мајка је заклана у Јасеновцу, Петар одведен у Аушвиц, а његове кћери у логор у Сиску. Добри људи међу Хрватима, ужаснути покољима српске деце у Јасеновцу и другим логорима, долазили су у фабрике смрти, усвајали сирочад и водили у своје породице. Милеву, која је имала тринаест година и две године млађу Милку одвели су у Загреб. Катарина није била те среће. Њу су прво пребацили у логор у Марибору, а после неколико седмица одвели у немачки логор Битерфелд.
ОДГОВОРНА ОДЛУКА ВУЧИЋА И СНС: Страначки интерес подредили интересима Србије
Милка и Милева су побегле из Загреба и пешке дошле у Дубовац, где су се до краја рата криле код тетке. Када је завршен Други светски рат, кући су се вратили и отац Петар и Катарина. Петар пешке, а Катарина возом. У јесен 1950. године Катарина је дошла у посету родбини у Смедереву, где је упознала Матеју Рајковића из Милошевца и после два месеца са њим склопила брак. Од тада, кроз скромни дом у Милошевцу, уз безграничну љубав Катарине, Матеје и његових потомака, прошло је двадесет и петоро деце.
-Колико је Катарина скромна жена и колико је била преокупирана обавезама око подизања туђе деце, говоре ipodatak да још увек користи личну карту коју је добила 1947. године, да нема држављанство Републике Србије и да не добија пензију – каже њена снаха Зорица. Председник Вучић је Катарину одликовао Златном медаљом за заслуге.
Центар за смештај деце Милошевац одликован је Сретењским орденом првог реда. Од 1931. године, када је почела са радом, кроз ову установу прошло је више од 5.000 напуштене деце. Књига би била потребна да се поброје сви дечаци и девојчице које су трагичне судбине и неодговорни родитељи оставили над животним амбисом, а који су играјући се на ливадама овог питомог села на левој обали Мораве пронашли свој животни пут. Постали људи, одговорни и корисни чланови друштвене заједнице.
- Центар сада обезбеђује смештај и мирно детињство за 184 малишана из свих крајева Србије, у окриљу 119 хранитељских породица, чији су укућани прошли стручну обуку за успешно обављање овог племенитог посла – каже Милица Лукић Момировић, директорка центра, која је јуче примила одликовање из руку председника Србије.
Путопис: Од мог Купреса до Вучићевог Бугојна
Од више стотина жена из Милошевца и околине које су се бавиле хранитељством, по броју малишана које је извела на животни пут Бранка Филиповић је апсолутни рекордер. Заједно са својим супругом Мирославом и осталим укућанима, однеговала је четрдесеторо туђе и напуштене деце, која су у њеној породици остала до пунолетства и осамостаљивања. И зато је од своје домовине одликована Златном медаљом за заслуге.
Бранка је рођена 1929. у Београду. Није имала ни две године када је, у марту 1931. године, доведена у Милошевац и, у организацији тек основаног центра за бригу о напуштеној деци, дата на чување и васпитање мештанима Милану Пашићу и његовој супрузи Фросини.
Своје родитеље никад није упознала, нити зна ко су. Годинама је покушавала да их пронађе, да открије своје порекло али није успела. Каже да је управо у томе што је трагала безуспешно, што до рођења своје деце никад није упознала блискост коју људско биће осети кад се нађе поред неког свог, налазила најачи мотив да деци о којој се бринула пружи што више љубави. Да им буде и мајка и другарица.
Судбина је хтела да на прагу десете деценије живота бригу о Бранки Филиповић води брачни пар Горан и Марина Петровић. Горан је и сам некадашњи штићеник Центра, који је, као и Бранка, доведен „из белог света“, а кад је стекао пунолетство одлучио је да остане у Милошевцу, где се оженио и изродио двоје деце.
