Putopis: Od mog Kupresa do Vučićevog Bugojna

Zbog prirode i uspomena. Priroda lepa kao raj, kao najlepša devojka. Toliko lepa da se svaki put iznova u nju zaljubiš. Uspomene i lepe i bolne.

Kupres. Pre dve i po decenije srpski grad, u kojem su Srbi činili dve trećine stanovništva. Sada ih ima jedanaest. Vratili se da umru u zavičaju. Kupreška vrata, tunel, Mala Plazenica, Velika Plazenica, Stožer…

Zenice oka se šire da uhvate svaki delić te lepote, pluća se raduju svakom dašku čistog planinskog vazduha, a duša se steže pod teretom sećanja. Nepregledno šumsko prostranstvo, ispresecano desetinama bistrih potoka, u čijim nedrima se smestila Koprivnica sa svojim talasastim livadama. Pada mi na pamet zapis najpoznatijeg turskog putopisca Elvije Čelebije da u celoj osmanskoj carevini, od Beča do Persije, nema ništa lepše od pogleda sa Kupreških vrata prema Maloj Šuljagi. Da se i ja u nečemu složim sa Turcima.

OPŠTINA VELIKA PLANA USVOJILA BUDžET ZA SLEDEĆU GODINU: 210 miliona za kapitalne investicije

Stara vila i Nova vila. Prvu podigao Kralj Aleksandar, drugu Tito. Sada obe u ruševinama. Dok auto grabi kilometre, pogled miluje 1.765 metara visoki vrh Demirovca, Osmanaginu kosu, Veliku Šuljagu, Lukića livade…. U duši sećanje na ratne dane 1994. godine i žestoke bitke protiv muslimana. Gore, pod oblacima, gde se nebo sa planinom spaja.

Sećanje na Stojana Knežića, Božu Milića, Vladu Sladojevića, Todora Keranovića, Mirka Vavana… U ušima zanosni šum šume meša se sa ehom strašne bitke, grmljavine na desetine topova i minobacača, stotine mitraljeza, hiljade pušaka….Stvarnost i sećanje.

ZVUCI SA KUPRESA: Iz štampe je izašla knjiga Marka Matića o običajima srpskog naroda na Kupreškoj visoravni

Desno Jarčište, Đolina kosa, Hedrovica, Risovac… ratni položaji naših zanosa i razočarenja, naših pobeda i poraza.

U duši žal za Vukašinom Marićem, Zoranom Vuletom, Ilijom Franjićem… sećanje na dramatičnu oktobarsku noć i proboj delova Sedme brigade iz obruča.. majske bitke na Mračaju… okršaj prsa u prsa sa mudžahedinima na Velikoj Plazenici.

Ponos što smo se časno borili za otadžbinu bi da me digne da poletim, noga sama dodaje gas, a već sledećeg trena pokosi me tuga za mojim drugovima što su u ovim šumama zauvek zaspali. I mojim narodom koji je ratni vihor razneo od Kanade do Australije.

VEROVATNO ZA GINISA: Žena iz Velike Plane othranila 40 tuđe dece!

Iznad Markove okuke pogled mame Ivik i Lukića livade…

Moji pali drugovi Zoran Jeftić, Nikola Kokošar, Marko Bajilo…. Kožvarice. Sudilište na kojem su Hrvati i muslimani zaklali nekoliko stotina Srba iz Kupresa, Livna, Bugojna… Kamionima su dovozili i klali čitave porodice, cela sela.

Zaustavljam auto. Ptice cvrkuću u januarskim suncem okupanim krošnjama, sa obe strane puta žubore veseli planinski potočići. Siđem do potoka, kleknem da se napijem vode, a onda pomislim da je tu svaki pedalj zemlje natopljen krvlju mučenika. Još njihov krik para nebo iznad Velike Šuljage.

VELIKA PLANA: Da li se ispod školskog igrališta nalazi grobnica žrtava komunističkog terora?

Poričnica, Nikolin potok, Mala Šuljaga…. Momčilo Zubić, Špiro Knežić, Žarko Vasić, Božo Glišić…u stroju uspomena. Stasiti kao borovi. Na prilazima Bugojnu, s desne strane puta motel, okružen šumom, bistrom vodom Poričnice…i unakažen arapskim imenom. Fukari malo naših imenica, pa ih u Bosnu uvoze iz arapskih džamahirija.

Pre ulaska u Bugojno na horizontu me dočekuje vrh Kalina, čuvar straže nad dolinom Vrbasa. Poriče. Kraj puta promiču školska deca i grupa mladih muslimanki sakrivenih lica i u dimijama. Verska zatucanost ih ubedila da kriju svoju mladost i lepotu.

Današnja presuda rukovodstvu Herceg-Bosne: Poslednja podvala Haškog tribunala

Čipuljić. Na samom ulazu u naselje, kao dobrodošlica, oronule zidine zapaljene kuće srpskog predsednika Vučića. Dok se on zalaže da obnovi mostove između dva naroda, naša poislamljena braća mu pritiskaju i otimaju deo po deo imanja, a u zidinama zapaljenih srpskih kuća, iz kojih je izniklo drveće, spraćaju stoku i slažu drva.

U sećanju školski i studentski dani, dolasci iz Kupresa i Beograda curama u Bugojno. Vozom do Zenice, od Zenice autobusom „Bosna Livno“, sa Bukaricom i Tadijom.

NA DANAŠNJI DAN, 2. NOVEMBRA 1994. POD OKRILJEM NOĆI VRS NAPUSTILA KUPRES: Evo kako je to bilo

Duška, Zora, Sanita, Esma, Marija… jesen 1991. pripreme za rat… noćni pohodi Srbima u Čipuljić i Novo naselje da ih Hrvati i muslimani ne zateknu goloruke.. maj 1992. i Čipuljić koji dogoreva u plamenu ustaške mržnje, a kolone srpskih izbeglica, sa zavežljajem u rukama, na putu prema Kupresu i Donjem Vakufu.

Iznad kuća se vidi zvonik crkve Svete Bogorodice. Nemi svedok ljudske prolaznosti, spomenik tužnoj sudbini 4.000 Srba iz Čipuljića i 9.500 Srba iz Bugojna. Sada ih ima manje od stotinu.

ISTINA O VUKU BRANKOVIĆU: Nije izdao cara Lazara, još 7 godina Kosovo branio od Turaka

I svi ih zaboravili. I ove što su ostali, a kamoli one rasute po belom svetu, od Banjaluke i Bijeljine, do prostranstava Kanade i Australije. O vekovima njihovog postojanja u dolini Vrbasa, koji ćutljiv i bezosećajan, čudeći se ljudskoj gluposti i prolaznosti, žuri prema Banjaluci, svedoče samo pusta srpska sela oko Bugojna, u korov zarasla groblja i zidine porušenih kuća u kojima se već dve i po decenije čuje samo fijuk vetrova sa Stožera, Raduše i Kalina. Oj koliko nosiš uspomena, Vrbas vodo hladna i studena.

Piše: Dušan Marić