Путопис: Од мог Купреса до Вучићевог Бугојна

Због природе и успомена. Природа лепа као рај, као најлепша девојка. Толико лепа да се сваки пут изнова у њу заљубиш. Успомене и лепе и болне.

Купрес. Пре две и по деценије српски град, у којем су Срби чинили две трећине становништва. Сада их има једанаест. Вратили се да умру у завичају. Купрешка врата, тунел, Мала Плазеница, Велика Плазеница, Стожер…

Зенице ока се шире да ухвате сваки делић те лепоте, плућа се радују сваком дашку чистог планинског ваздуха, а душа се стеже под теретом сећања. Непрегледно шумско пространство, испресецано десетинама бистрих потока, у чијим недрима се сместила Копривница са својим таласастим ливадама. Пада ми на памет запис најпознатијег турског путописца Елвије Челебије да у целој османској царевини, од Беча до Персије, нема ништа лепше од погледа са Купрешких врата према Малој Шуљаги. Да се и ја у нечему сложим са Турцима.

ОПШТИНА ВЕЛИКА ПЛАНА УСВОЈИЛА БУЏЕТ ЗА СЛЕДЕЋУ ГОДИНУ: 210 милиона за капиталне инвестиције

Стара вила и Нова вила. Прву подигао Краљ Александар, другу Тито. Сада обе у рушевинама. Док ауто граби километре, поглед милује 1.765 метара високи врх Демировца, Османагину косу, Велику Шуљагу, Лукића ливаде…. У души сећање на ратне дане 1994. године и жестоке битке против муслимана. Горе, под облацима, где се небо са планином спаја.

Сећање на Стојана Кнежића, Божу Милића, Владу Сладојевића, Тодора Керановића, Мирка Вавана… У ушима заносни шум шуме меша се са ехом страшне битке, грмљавине на десетине топова и минобацача, стотине митраљеза, хиљаде пушака….Стварност и сећање.

ЗВУЦИ СА КУПРЕСА: Из штампе је изашла књига Марка Матића о обичајима српског народа на Купрешкој висоравни

Десно Јарчиште, Ђолина коса, Хедровица, Рисовац… ратни положаји наших заноса и разочарења, наших победа и пораза.

У души жал за Вукашином Марићем, Зораном Вулетом, Илијом Фрањићем… сећање на драматичну октобарску ноћ и пробој делова Седме бригаде из обруча.. мајске битке на Мрачају… окршај прса у прса са муџахединима на Великој Плазеници.

Понос што смо се часно борили за отаџбину би да ме дигне да полетим, нога сама додаје гас, а већ следећег трена покоси ме туга за мојим друговима што су у овим шумама заувек заспали. И мојим народом који је ратни вихор разнео од Канаде до Аустралије.

ВЕРОВАТНО ЗА ГИНИСА: Жена из Велике Плане othranila 40 туђе деце!

Изнад Маркове окуке поглед маме Ивик и Лукића ливаде…

Моји пали другови Зоран Јефтић, Никола Кокошар, Марко Бајило…. Кожварице. Судилиште на којем су Хрвати и муслимани заклали неколико стотина Срба из Купреса, Ливна, Бугојна… Камионима су довозили и клали читаве породице, цела села.

Заустављам ауто. Птице цвркућу у јануарским сунцем окупаним крошњама, са обе стране пута жуборе весели планински поточићи. Сиђем до потока, клекнем да се напијем воде, а онда помислим да је ту сваки педаљ земље натопљен крвљу мученика. Још њихов крик пара небо изнад Велике Шуљаге.

ВЕЛИКА ПЛАНА: Да ли се испод школског игралишта налази гробница жртава комунистичког терора?

Поричница, Николин поток, Мала Шуљага…. Момчило Зубић, Шпиро Кнежић, Жарко Васић, Божо Глишић…у строју успомена. Стасити као борови. На прилазима Бугојну, с десне стране пута мотел, окружен шумом, бистром водом Поричнице…и унакажен арапским именом. Фукари мало наших именица, па их у Босну увозе из арапских џамахирија.

Пре уласка у Бугојно на хоризонту ме дочекује врх Калина, чувар страже над долином Врбаса. Пориче. Крај пута промичу школска деца и група младих муслиманки сакривених лица и у димијама. Верска затуцаност их убедила да крију своју младост и лепоту.

Данашња пресуда руководству Херцег-Босне: Последња подвала Хашког трибунала

Чипуљић. На самом улазу у насеље, као добродошлица, оронуле зидине запаљене куће српског председника Вучића. Док се он залаже да обнови мостове између два народа, наша поисламљена браћа му притискају и отимају део по део имања, а у зидинама запаљених српских кућа, из којих је изникло дрвеће, спраћају стоку и слажу дрва.

У сећању школски и студентски дани, доласци из Купреса и Београда цурама у Бугојно. Возом до Зенице, од Зенице аутобусом „Босна Ливно“, са Букарицом и Тадијом.

НА ДАНАШЊИ ДАН, 2. НОВЕМБРА 1994. ПОД ОКРИЉЕМ НОЋИ ВРС НАПУСТИЛА КУПРЕС: Ево како је то било

Душка, Зора, Санита, Есма, Марија… јесен 1991. припреме за рат… ноћни походи Србима у Чипуљић и Ново насеље да их Хрвати и муслимани не затекну голоруке.. мај 1992. и Чипуљић који догорева у пламену усташке мржње, а колоне српских избеглица, са завежљајем у рукама, на путу према Купресу и Доњем Вакуфу.

Изнад кућа се види звоник цркве Свете Богородице. Неми сведок људске пролазности, споменик тужној судбини 4.000 Срба из Чипуљића и 9.500 Срба из Бугојна. Сада их има мање од стотину.

ИСТИНА О ВУКУ БРАНКОВИЋУ: Није издао цара Лазара, још 7 година Косово бранио од Турака

И сви их заборавили. И ове што су остали, а камоли оне расуте по белом свету, од Бањалуке и Бијељине, до пространстава Канаде и Аустралије. О вековима њиховог постојања у долини Врбаса, који ћутљив и безосећајан, чудећи се људској глупости и пролазности, жури према Бањалуци, сведоче само пуста српска села око Бугојна, у коров зарасла гробља и зидине порушених кућа у којима се већ две и по деценије чује само фијук ветрова са Стожера, Радуше и Калина. Ој колико носиш успомена, Врбас водо хладна и студена.

Пише: Душан Марић