Прво нисам осећао бол, али након 15 секунди почела је агонија: Албанци га упуцали 28 ПУТА, Зоран преживео (ФОТО)

Албански терористи су ме ранили током рата на Косову са чак 28 метака, био сам сигуран да умирем и молио сам бога само да ми прекрати муке. Уместо тога, он ме је спасао, после 24 тешке операције успео сам на чудесан начин да останем жив!

Овако своју исповест почиње српски херој Зоран Гаврић (48) из Лознице, коме је рат на Косову заувек променио живот. После четири године мукотрпне рехабилитације, иако сто одсто инвалид, успео је некако да настави живот и othrani двоје деце.

Зоран каже за себе да је светски рекордер и јдинствен случај у свету, јер не зна да је ико икада преживео 28 метака. Овај некадашњи полицајац и командир одељења СУП у Лозници, присетио се тог 6. априла 1999. године, када је против себе имао ОВК терористу наоружаног са два пуна шаржера муниције, али је на његовој страни, очигледно, био сам бог.

- Био сам командир јединице од седам, осам момака и кренули смо у чишћење терена у селу Шипоје, које се налази одмах на излазу из Косовске Митровице, на путу ка Приштини. Наш посао је био да у групама по двоје претражимо сваку кућу, јер су се у њима крили терористи ОВК. Те куће су биле као лавиринти, и кад уђете у њих, претила је опасност да више никада не изађете. Негде око пола један поподне ушао сам у једну кућу и ухапсио двојицу терориста у униформама. Пошто сам им нашао само једну пушку, послао сам колегу унутра да провери да нема још оружја, а ја сам остао напољу да их чувам, међутим из куће са друге стране улице очигледно ме је спазио терориста који је из свог дворишта испалио пун шаржер од 30 метака у мене – присећа се Зоран и у даху наставља да прича као да му се све то јуче догодило:

Овако су пилоти кренули у одбрану неба Београда 6. априла: Њихова храброст обележила је почетак рата

- Од тог рафала сам сигурно примио десетак метака и могу да кажем да то изгледа као у филмовима. Тело се њише лево-десно у зависности од стране у коју вас погоди метак и буквално не можете да паднете док се пуцњаване заврши. Из десне руке ми је избијена пушка, пробао сам левом да дохватим пиштољ, али је и она била рањена. Када сам напокон пао на земљу, почео сам да се котрљам, са му изађем из видокруга. Међутим, он је изашао из дворишта и окренуо се ка мени да ме "овери". Иза себе сам само чуо како ставља нов шаржер и помислио сам: "Готов сам, то је то". Подигао сам ноге уназад да пробам некако да спасем кичму и онда је уследио други рафал. Када је испразнио тај шаржер, окренуо се и побегао, а ја сам остао у локви крви... Док је пуцао у мене, нисам осећао никакав бол, али након десетак, петнаест секунди почела је агонија, а усто сам могао јасно да видим како ми из целог тела шикља крв као из славине и прави барице по прашини у којој сам лежао.

Убрзо је из куће коју су претресали изашао Зоранов колега, и брже-боље позвао остатак чете како би покушали да му спасу живот.

- Нису могли да ме ухвате ни за руке ни за ноге, јер су биле пуне метака, већ су ме понели, онако као џак. Током извлачења, шиптарски терористи су непрекидно пуцали по нама, а ја сам молио моје другове да ме оставе, јер сам већ мртав и да извлаче своју главу. Болови су били толико несносни да сам само желео да заувек склопим очи. Последње што сам изговорио, било је: "Чувајте ми сина кад порасте", а онда сам се помолио богу да ми прекрати муке, али он је очигледно имао другачији план – рекао је Зоран са сузама у очима.

Овај храбри човек је малтене у деловима донесен у болницу у Косовској Митровици, где је почела дуга борба лекара за његов живот.

СРАМОТА! Хоће да УБИЈУ српског генерала: Младићу отказују бубрези, а Хаг му ЗАБРАЊУЈЕ да се лечи

- Операција је трајала 12 сати, пошто су меци били свуда по рукама, ногама, леђима и стомаку, а заобишли су само срце и главу. После интервенције сам био у коми два дана, а добио сам чак пет и по литара крви, махом од својих сабораца. После сам превезен у болницу у Нишу, а одатле на ВМА у Београд, где су ме чекала још 23 лекара која су ме оперисала још 10 сати. Од тада сам у наредних месец и по имао 24 операције, готово сваки дан. После сам две године лежао непомичан у кревету и гледао у једну тачку. Онда је уследила рехабилитација у Бањи Ковиљачи. Основни мотив и покретач да издржим све ово било ми је то што су ме код куће чекали жена и двоје мале деце од седам и осам година – приповеда Гаврић.

Херој сада хода без штака и истиче да би се увек борио за Србију.

- Пропатио сам много, али се не кајем. Ако затреба, опет бих овако кљакав отишао на Косово и борио се за Србију – поносно наглашава.