СТРАВИЧНА СУДБИНА МЛАДИЋА ИЗ БЕОГРАДА: Од када ми се десило ОВО, желим само НОРМАЛАН ЖИВОТ
Живот је непредвидљив, а то најбоље знају они који су згубили све што су у њему стекли
Прихватилиште за стара и одрасла лица у Кумодрашкој улици деценијама уназад сведочи најневероватнијим судбинама Београђана. Чак и ако се догоди да вам срце не заигра над неким животним причама, када видите те људе морате да застанете и запитате се шта све живот може да приреди? А приређује неочекивано, сваком од нас, те уопште не чуди што се у овој установи налазе и некадашњи директори, образовани, а неретко и богати људи. Јер, живот је непредвидив.
Давид (39) живи у Прихватлишту месецима уназад. Продорног погледа, у старој дебелој јакни, иако је напољу преко 20 степени каже нам да он није бескућник. Живи овде, ето док се не среди. Необријан је, а по дубини бора око очију бива јасно да је кроз живот прошао колико неко не би ни за два.
Каже лепо му је у Прихватилишту, само би мало јеловник прменио.
- Волео бих да мало чешће једемо сарме, или нпр. пуњење паприке, то одавно није било – прича Давид, скромно и некао срамежљиво. У Прихватилишту каже живи, иако има своју кућу.
- Зашто живиш овде ако имаш своју кућу? -питамо га.
- Тамо сад не може да се живи, мора да се среди, морао сам да одем одатле.
- Шта треба да се среди Давиде? Шта фали твојој кући?
- Све су нам искључили, и струју и воду. Кућа мора да се среди, зидови су лоши, мора да се реновира. Било је тешко, живео сам само са мајком, она је била без пензије, ја нисам имао плату. Нисмо имали од чега да живимо, све се распадало… На крају сам морао да дођем овде - говори искрено Давид док се присећа свих тешких тренутака.
Давидова прича се овде не завршава. Он се нада да ће успети да стане на ноге, а онда све редом - да среди кућу, поново се усели у њу па да крене испочетка.
- Прошли месец сам зарадио 15.000 динара. Продајем „Лице улице“ најчешће код Платоа, али и испред Дома Омладине, Дома Синдиката. Надам се да ћу следећи месец зарадити више и да ћу успети да сакупим новац – каже овај младић.
Завршио је угоститељску школу и волео би да нађе посао, да ради „на роштиљу“. Ту би верује више зарадио него овако. Каже да говори енглески, а најчешће то знање примењује када странцима на улици продаје новине. Волео би да се ожени, али још се није појавила „она права“.
Вера са којом Давиди говори о свом будућем животу који планира да створи, жеља за успехом и малим стварима, на прагу пете деценије, потврђују ону тезу да увек може испочетка да се крене. Да чак и када се дође до тога да јело, попут пуњене паприке буде жеља која се сања, јер је недостижна, може даље. Давид је објаснио. Од живота се не одустаје, само треба кренути напред кад се учини да идете уназад.
БРАВО! Столар Миле направио је 1000 столица и усрећио многе породице, а ово је његова порука
Судбине корисника Прихватилишта нису све тако светле. Има оних који су се помирили са мишљу да их је живот изневерио. Остали су без свега, а што је још тужније без свих на овом свету.
Јован има 69 година и с муком прича о томе како га је живот довео до ове тачке. Имао је породицу, кућу, дом, а 1999. године све је почело да се распада.
- Син ми се никада није вратио с ратишта. Никада нисмо сазнали шта се заправо догодило - прича са сузама у очима и болом у гласу који говори да се још није помирио са толиким губитком. Жена му је преминула и он данас нема никога. Дом је изгубио.
- Осећај мере је најважнија ствар, то данас знам – каже Јован.
Овај човек, чији је кревет у Прихватилишту смештен у ходнику, јер су капацитети соба попуњени каже да је био у Дому за стара лица, али „није ишло“. Тужан, искрено тужан, каже да ће изгледа ипак морати тамо да се врати.
По његовом ставу и говору види се да је учен човек, и да му ова ситуација полако ломи понос. Достанство није изгубио. Ипак, нада се да ће бити боље, да ће бар он бити боље, ако су околнисти такве какве јесу. Нада ипак не умире.
