ТРЕБАЛО ЈЕ ДА БУДЕ СВЕШТЕНИК! Победник над ФАШИЗМОМ или комунистички ДИКТАТОР?! СТАЉИН!
За разлику од многих колега, Стаљин се чинио скроман и непретенциозан, без ватрености и интелектуалног самопоуздања.
Јосиф Стаљин - мали је број историјских личности које су толико обележиле целу једну временску епоху попут њега и још је мањи број личности које узрокују толику поларизацију историчара. Стаљин је свакако један од најважнијих политичких актера 20. века чија је појава значајно утиецала и променила Русију, Еуропу, али и цели свет.
Ко је заправо Стаљин?
За једне, крвави диктатор чија је политика довела до успостављања најокрутнијег, најауторитарнијег и најтоталитарнијег режима у руској историји. Присталице таквог размишљања истичу аутократску владавину, организована крвопролића под окриљем државе, ликвидације и чистке милиона невиних жртава, масовне депортације целих етничких група, проузроковане глади широм СССР-а, нестручно вођење државе кроз Други светски рат, дељење света, отпочињање Хладног рата, итд. За друге, Стаљин је симбол успеха и напретка који је Совјетски Савез и Русију преобразио из једне пољопривредно заостале земље у светску суперсилу с нуклеарним оружјем по моћи равну Сједињеним Државама. Стаљинови апологети истичу успешну индустријализацију и колективизацију, научни и технолошки напредак, друштво без корупције и криминала, заједницу равноправних народа, класа и грађана те социјалну једнакост и сигурност. Посебно истичу Стаљинову победу над нацистичком Немачком која је Еуропу и свет спасила од фашизма.
ЦЕЛА РУСИЈА У ШОКУ! Нећете веровати на шта личи Стаљинова унука! (ФОТО)
Међутим, историја није ни црна ни бела. Како би се Стаљинов лик и дело разумели потребно је погледати како се дечак из сиромашне породице на периферији Руског Царства успео пробити до апсолутног владара Кремља. Син постолара Висариона и праље Екатерине, Јосиф Висарионович Џугашвили родио се 18. децембра 1878. у малом грузијском граду Горију, у далеким кавкаским граничним подручјима Руског Царства. Било је то неугледно порекло за човека који се педесет година после успео на положај диктатора Совјетског Савеза. Отац му је био алкохоличар и тукао је њега и мајку. Живот је започео као прави пролетерски револуционар, сиромашан и обесправљен. Похађао је месну школу у којој је његово изванредно памћење привукло пажњу учитеља. Јосифова интелигенција заједно с амбицијама његове мајке која је жељела да постане свештеник уверили су учитеља да му осигура место у семеништу у грузијској приестолници Тбилисију.
У семеништу је Јосиф стекао институционално образовање. Школа је у њему потицала горљиву жељу за читањем. Хвалио се да је вештину читања савладао већ с пет година. Једном приликом отац га је дочекао испред семеништа. Сазнавши да му син прима уз стипендију још и пет рубаља месечно као певач у збору, потражио га је: "Младићу, господине", – обратио му се Висарион. "Заборавио си свога оца….Дај ми барем три рубља, немој бити зао као твоја мајка!" "Не вичи!" био је одрешит Јосиф, "Ако не одеш истог тренутка, позват ћу стражара." Висарион је покуњено отишао, а касније је убијен у свађи 1910. године. Својој мајци Стаљин је повремено слао новац, како би јој помагао, али се држао подаље од њене хладне саркастичности и строге дисциплине. Јосиф је израстао у чангризавог и мрзовољног младића. У семеништу је мршави дечак, козичав због богиња које је преболио у дјетињству, помало кривоног, с лијевом руком која је била пет центиметара краћа због сепсе узроковане чиром, успоставио први контакт с руским социјалдемократским покретом.
Стаљин се прикључио Руској социјално-демократској радничкој странци 1899. па су га те године избацили из семеништа. У том тренутку започео је каријеру професионалног револуционара. Привлачио га је бескомпромисни револуционарни став руског марксизма као и једноставне поуке бескласне борбе. Придружио се илегалном покрету и провео следећих 17 година у лоше освијетљеним и опасним катакомбама. У том времену је научио како преживјети брисањем властите личности. Узимао је различите надимке: најприје Коба, понекад Давид, Нижерадзе, Чижиков, Иванович, све док напокон, непосредно прије избијања рата 1914. није преузео име Стаљин према руској ријечи за челик. Био је потпуно заокупљен политичком борбом, много је читао и писао, организовао политичку активност и пљачкао банке како би смогао средства за покрет. Ухваћен је најмање четири пута и прогнан у Сибир. Одатле је побегао, а то је код царистичког прогонства значило само да се укрцао на воз и отпутовао на запад.
Био је делегат на партијским скуповима у иноземству, укључујући Четврти конгрес у Стоцкхолму и Пети конгрес у Лондону, али је за његов каснији успон била кључна одлука да се сврста уз бољшевичку или већинску фракцију кад се Социјалдемократска партија 1903. расцепила ради питања револуционарне тактике. Стаљин је остао у огранку којег је водио млади правник Владимир Иљич Уљанов, чији је надимак био Лењин. Иако је тада био у затвору, 1912. изабран је у Централни комитет, водеће тело партије, у којем је остао (изузев кратко раздобље Првог светског рата) сљедећих 40 година. Годину дана послије прогнан је на четири године у Туруханск с државном платом од 15 рубаља месечно. Велики део времена проводио је у лову и риболову. Један прогнаник који је са Стаљином делио исту судбину 1916. сећа се тада већ 36-годишњака: "Био је крупан, средње висине, спуштених бркова, густе косе, ниска чела и кратких ногу... говорио је досадно и сувопарно... ускогрудан фанатик." Стаљин је био охол и ћутљив, а према људима око себе груб, провокативан и циничан. Већ су се виела обележја будућег диктатора.
Стаљин дугује свој успех Фебруарској револуцији 1917. Вратио се из Сибира у Петроград и придружио искусним активистима који су се надали да ће слом руске монархије успети искористити за долазак на власт. Стаљин је подупирао Лењинову политику из априла 1917. о одбијању сваког компромиса с Привременом владом. Био је бескомпромисни револуционар који је позивао партију и становништво да преузму иницијативу. Стаљин је позивао на идеолошко јединство. У Правди чији је био уредник, позивао је на "једно заједничко мишљење", "један заједнички циљ", "један заједнички пут". У јулу је поднео извештај Централног комитета који је позивао на раскид с другим социјалистичким станкама, мењшевицима и социјалистичким револуционарима због њихове потпоре "буржујској" влади. Стаљинови говори одражавају разумијевање политичких реалности и досљедан револуционарни курс. Када је у септембру коначно наступила криза Привремене владе, Стаљин је с већином чланова Централног комитета гласао за државни удар.
Државни удар у септембру односно Октобарска револуција 1917. била би успешна и без Стаљина, али је он недвосмислено напредовао у свом политичком окружењу. Искрено је веровао у револуцију и стварање новог поретка.
За разлику од многих колега, Стаљин се чинио скроман и непретенциозан, без ватрености и интелектуалног самопоуздања. Био је слаб говорник. На састанцима је седео по страни, говорио мало или шутио, пушећи цигарете или лулу напуњену дуваном, али будан и пажљив. Стаљин се знао мајсторски претварати па су га други зато подцењивали. Заправо је био лукав, добро обавијештен, опрезан и интелигентан. Стаљин није био глуп. Читао је незаситно и критички. 1930-их његова је књижница имала 40 000 књига. Много је писао, а његова су дела попунила 13 свесака. Његови су прикази марксизма промишљени и аргументирани јасно, логично, доследно и одмерено. Његова проза је можда била досадњикава и немаштовита, али погађала је бит. Није никада одступао од стварања комунистичког друштва. Био је суров, није околишао и често је псовао. Није био физички привлачан па је често прибјегавао аутократском и арогантном понашању. По природи је био осветољубив и несигуран. Опортунистички се понашао према другима. Био је обзиран према људима све док их је требао, а према онима који су му стајали на путу био је немилосрдан, али не кроз директни сукоб већ кроз надмудривање.
Устајао је касно и легао касно. Већину дана проводио је на састанцима и решавајући кореспонденцију, а знао је и одлазити у своје даче, а касније кад је постао апсолутни вођа и на дуже одморе. Навече је понекад позивао госте на вечеру и можда погледао неки филм у кремаљском биоскопу или расправљао до касно у ноћ. Пио је мало, обично лако грузијско вино, али је уживао проматрајући како му се опијају гости. Према женама био је врло срдачан и шармантан. Женио се два пута, али је после самоубиства друге супруге 1931. остао неожењен премда је волео жене. Није био разметљив. Мрзео је привилегије и одевао се скромно и једноставно, али се након 1945. одевао службеније него раније. Стаљинова мотивација је била моћ и власт, али и искрена вера у спашавање Октобарске револуције односно прве социјалистичке државе. После успешне одбране поволшког града Царицина током грађанског рата којом је Стаљин лично руководио, једном је приликом приметио да би радо жртвовао 49% кад би тиме могао спасити 51%, тј. револуцију. Стаљин се користио бруталним методама уништавања других људи све како би остварио свој циљ: изградња совјетске државе и комунизма што је била његова лична тежња након Лењинове смрти 1924.
Након што је Лењин умро, 1920-их година бољшевичком партијом руководило је средишње тело. У првих неколико година ни једна особа није доминирала у Централном комитету. Политичке одлуке доносиле су се после расправе. Стаљинов глас био је један од многих заједно са Зиновјевим, Камењевим, Бухарином, Троцким, Риковом и Томским. Петогодишње раздобље између 1924. и 1929. било је одлучујуће у Стаљиновој каријери. Током тог времена искористио је свој положај генералног секретара како би изиграо и претекао своје колеге. Стаљин је присвојио Лењинову оставштину. Предложио је да се Лењиново тијело балзамира и био је један од двојице главних чланова почасне пратње сандука на Лењиновој сахрани.
Стаљин је успио у јавности створити представу о себи као о једином истинском извршитељу револуционарне теорије и поистовећивао се с обичним људима, члановима комунистичке партије: радницима и сељацима. Стаљин је захваљујући позивању на Лењинову оставштину наглашавао важност партијског јединства. Себе је приказивао као Лењиновог апостола, а све друге конкуренте у партији је пре или касније оптуживао за фракционаштво. На састанцима је разрадио тактику која му је омогућивала да увек има последњу реч и да се прикаже као гласноговорник партије. Увек би се приклонио мишљењу већине. Претварао се да је глас здравог разума и исмевао би одступања од партијске линије. Али тактика је упалила и с временом су многи чланови партије сматрали Стаљина чуваром партијског јединства.
Стаљин ће водити Совјетски Савез у турбулентним, напетим и неизвесним временима у којима ће провести Другу револуцију и до краја успоставити социјализам, водити СССР до побједе у Другом свјетском рату, заузети источну Еуропу и направити од совјетске Русије суперсилу која ће се надметати са САД-ом у Хладном рату. Истовремено провест ће и Велику чистку, злочине и проводити терор над совјетским грађанима и грађанима Источног блока. Све остало је историја. Која није црно-бела.
