ЗАМИСЛИТЕ ХРВАТСКУ МИЛУ ПАЈИЋ: Која из Београда вређа хрватске жртве, па у Загребу руши државу
Један ог главних, ако не и главни коловођа такозваних студентских протеста, којима досовска опозиција, поједине стране обавештајне службе и њихове агентуре, покушавају да изведу државни преврат у Србији, по узору на 5. октобар 2000. године или украјински Мајдан, је извесна Мила Пајић, ваљда студент Филозофског факултета у Новом Саду. Девојка која се више пута доказала антисрпским ставовима.
Пре три године, док је српски народ обележавао годишњицу страдања Срба из Хрватске и Републике Српске Крајине у злочиначкој акцији Олуја, у којој је убијено 2.000, а у бели свет протерано 200.000 Срба, 6. августа 2021. године, Пајићева је на друштвене мреже поставила своју фотографију из Загреба, на којој ноншалантно пуши, уз коментар: „Ко не слуша пјесму, слушаће олују“.
Нема сумње на коју олују мисли. Порука јасна да јаснија не може бити. Провокација на којој би јој завидео и главни усташки идеолог Миле Будак.
Пајићева је позната и по томе што подржава лаж да су Срби у Сребреници починили геноцид. И залаже се да се у Србији усвоји резолуција којом би измишљени геноцид био признат и осуђен. Уз објашњење да нам је „резолуција о Сребреници неопходна како бисмо се коначно суочили са прошлошћу“. При чему не мисли ни на недавну прошлост у којој су муслимани из Сребренице и Подриња убили више од 3.000 Срба, ни на стотине хиљада Срба убијених у Јасеновцу или милион и по Срба убијених у Првом свјетском рату, већ искључиво на трагичне догађаје из прошлости за које су, по њеном и мишљењу осталих из те ергеле, Срби главни кривац. А Срби су криви и због тога што су клати у Јасеновцу и другим логорима, и због тога што су избила два светска рата, и због тога што се кнез Лазар на Косову супроставио турској војсци и због тога што су дигли Први српски устанак, и због тога што је Туђман 1991. године почео рат у Хрватској и из ње протерао више од пола милиона Срба.
Уз то, ова „амазонка“ свакодневно, широм земље Србије, несметано гостује по телевизијама, држи говоре и подстрекава народ на побуну. Али нема ничег чудног у понашању Пајићеве.
Ми Срби смо родољубив народ али и народ којем у историји није недостајало издајника. Никад. Посебно у последње две деценије, откако се изнедрила болумента разних досовских странака а Србија премрежена разним невладиним организацијама, које нису ништа друго до испоставе страних обавештајних служби, НАТО, Сороша и сличних српских „пријатеља“.
Оно што изазива чуђење, јесте млака реакција српске јавности, али и државе, на чињеницу да се таква личност налази на челу студентских протеста, који опасно подривају стабилност земље. А да јој, притом, главну логистику на новосадском универзитету пружа осведочени србомрзац Динко Глухоњић, син Ахмеда из Бањалуке. Оне Бањалуке у којој су хрватске и муслиманске усташе, у само једном дану, 7. фебруара 1942. године, без испаљеног метка, ножем, секиром и крампом, убиле 2.300 српских цивила. Од којих 551 дете.
И државни органи и већина јавности се понашају као да је то нормално. Боже мој, лепа и паметна цура се мало игра рушења државе. Несметано. Нажалост, такво нешто је могуће само у Србији.
Е, сад замислите неко велико, масовно, страдање хрватског народа од Срба. Бар са неколико стотина мртвих. Јесте да у историји таквог страдања нема, али замислите га. И да на годишњицу тог догађаја нека Хрватица, студенткиња из Загреба, уз то политички активиста, дође у Београд, слика се са цигаретом у устима и на друштвеним мрежама објави поруку: „Шта се оно мајко чује, ко то пева у равници, то су мајко прави борци, то су Книнџе Крајишници“, или нешто слично.
Па да још позове да се у Сабору, у Загребу, усвоји декларација о хрватском геноциду над Србима. Који, за разлику од наводног српског, не треба измишљати. А притом, да се зна да иза свега, као главни идеолог покушаја државног преврата у Хрватској, стоји професор неког хрватског универзитета и осведочени душманин хрватског народа. Неки њихов Глухоњић. Јесте да на хрватским универзитетима нема таквих али и њега замислите.
На крају, та хрватска Мила Пајић се врати у Загреб и са себи сличнима организује блокаде факултета и универзитета у Хрватској. И спречава десетине хиљада студената да похађају наставу, полажу колоквијуме и испите, стекну услов за упис следеће школске године, за смештај у дому, за исхрану у студентској мензи, за добијање кредита и стипендије. И свакодневно организује блокаде саобраћаја на најпрометнијим раскрсницама у Загребу, Сплиту и Ријеци. И тера спрдњу са свакодневним давањем парастоса и српским верским обичајима И свакодневно позива на рушење председника Хрватске Милановића, хрватске владе, премијера Пленковића...
Да ли ико то може да замисли? У машти или тупавој глави, то је могуће. У стварности није. Иста би по повратку са сликања у Београду у Хрватску доживела не само свеопшти национални медијски и политички, већ (далеко било) и физички линч. Тако да јој организовање ружичасте револуције, са циљем да изврши пуч у држави, не би пало на памет. Ни у најлуђим сновима.
