ДОСИЈЕ "СРЂАН АЛЕКСИЋ": (Зло)употреба злочина у пропагандне сврхе
Шта је спорно? Кад је у питању Срђан Алексић – ништа. Кажу да је у животу најтеже бити човек, а он је у томе успео. Спорно је све остало, од тог 21. јануара 1993. до данас…
Своју животну улогу Срђан Алексић није одиграо на позоришним даскама, већ 21. јануара 1993. године, у центру Требиња, покушавајући да од четворице војника Републике Српске одбрани познаника Алена Главовића, муслимана.
Војници су Срђана савладали, оборили и кренули да га шутирају и ударају кундацима по телу тако крвнички да су му пресекли кичмену мождину. Остао је да лежи на каменим плочама требињске пијаце. Шест дана касније, на одељењу интензивне неге, на монитору који је пратио рад његовог срца појавила се равна линија праћена једноличним продорним звуком. Срђан је издахнуо. Имао је 27 година. Био је Савиндан.
Шта је спорно? Кад је у питању Срђан Алексић – ништа. Кажу да је у животу најтеже бити човек, а он је у томе успео. Спорно је све остало, од тог 21. јануара 1993. до данас.
Како описати војнике који су убили Срђана? Можда најбоље поређењем – “кад животиња поприми особине човека, то је басна, а кад човек поприми особине животиње, то је Босна”.
У потрази за лаким пленом, срећу Алена, легитимишу га и питају: “Ђе ти је Алија Изетбеговић?”
“Ено га у Сарајеву”, одговара.
У том тренутку наилази Срђан, такође војник Републике Српске, са прве линије фронта, на којој је био са такозваним ћелавцима, који су главу стављали тамо где други ногу нису смели. Упитао их је зашто се иживљавају над слабијим од себе, кренуло је кошкање, четворица су нањушила крв, Ален је побегао, Срђан је остао да лежи на каменим плочама требињске пијаце, на свега неколико метара од полицијске станице, чији су припадници иза затворених прозора немо посматрали убијање уживо! Нажалост, овај мучни призор нису само немо посматрала лица у полицијским униформама. Убијање Срђана Алексића гледали су бројни мештани овог града из околних кафића. Нико се није усудио да притрчи упомоћ, да запуца, макар завришти…
Нико тог дана није био спреман да ризикује. То је дан којег су се многи Требињци постидели, па је можда то и разлог што је за Срђанову смрт годинама касније мало ко знао изван граница овог града. Ваљда их је тог 21. јануара паралисало то што полиција није хтела, или није смела, да реагује.
Можда није хтела, или није смела, да реагује јер им је Срђан раније упадао у очи тако што се мимо ратних обавеза са својим друштвом самоорганизовао да се у граду не деси ниједан злочин према муслиманима који су остали, нити да се поштен свет пљачка и малтретира. Тако су пропали планови неких удбаша, попут Васе Мијовића, кога је извесни Ћорави из српске службе послао да у Требињу пролије мало зле крви. Зла крв није пуштена ни када је стигла вест о страшној смрти требињских бораца у сплитском логору Лора. За време рата у Требињу убијена је једна девојка муслиманске вероисповести, а усмртио ју је Србин из Коњица.
