"Како је моја седмогодишња кћер растурила теорију да су хрватски и српски различити језици!"
За само једно поподне
Хрватски новинар и писац Анте Томић написао је колумну о томе како његова ћерка гледа на српски и хрватски језик.
Данас представљена декларација о заједничком језику Хрвата, Босанца, Срба и Црногорца!
Наслов колумне је “Како је моја седмогодишња кћер у само једно поподне растурила теорију да су хрватски и српски различити језици“.
- Читам како неки тврде да њихови синови и кћери рођени након распада Југославије не разумеју српски и не преостаје ми него са жаљењем закључити како та деца очито нису неки лумени, одликаши с похвалницама наставног већа.
Кад је моја мала у првом основне на Јутјубу нашла све епизоде свог омиљеног цртаног филма са српском синхронизацијом, требало јој је мање од секунде да схвати како су Спужва Боб и Сунђер Боб иста особа. Помислила је чак како о чудноватом језику који је управо савладала и мене понешто може научити.
“Хоћеш да ти кажем како Срби зову мркву?” упитала ме је надмоћно се осмехујући. “Шаргарепа”, добацио сам не размишљајући. “Како ти то знаш?!” запрепастила се девојчица и мени је моментално било жао да сам је разочарао.
Па, збиља, заслужила је осећати се тријумфално. Моја је седмогодишња паметница у само једно поподне животно дело академика Стјепана Бабића уништила као Панта питу. Растурила је као бугарску скупштину теорију да су хрватски и српски два различита језика.
Али то, заправо, и није богзна какав подвиг.
Већина нас, барем и несвесно, схвата како ствари стоје. Успркос фантазијама националиста, ми живимо у језичној реалности у којој се Срби, Хрвати, Црногорци и Босанци беспрекорно разумеју, где сви они једнако једнако слушају и Розгу и Карлеушу, гледају и “Битанге и принцезе” и “Андрију и Анђелку”.
Све што је заиста важно о српском и хрватском, који се, као, од распада југославенске федерације незаустављиво удаљавају један од другога, могле би вам објаснити подузетне Швабе из Управе РТЛ-а што су на регионалном Биг Brotheru грдне паре намлатили.
Док су се државним телевизијама давале емисије о култури, где су језикословци одевени као погребници у бескрај раправљали која је реч исправна, а која неисправна, гледаоци су и у Госпићу и у Зеници и у Бијелом Пољу и у Ваљеву масовно окретали на балканску меку порнографију у немачкој продукцији. Манијаци свих вера и нација нетремице су пиљили у екране, нагађајући ко га је коме под ћебенцетом слатко метнуо, слабо марећи ко ту говори минерална, а тко кисела вода..."
