НАСИЛНО КАТОЛИЧИО ПРАВОСЛАВЦЕ: Хрвати рехабилитују главног Павелићевог идеолога?!

Загребачко Удружење "У име обитељи" затражило је рехабилитацију Филипа Лукаса, дугогодишњег председника Матице хрватске и усташког апологете који је пре 72 године у одсуству осуђен на смрт стрељањем.

О ревизији ће одлучивати Жупанијски суд у Загребу, који је наследник Окружног народног суда и надлежан је за овакве пресуде из времена комунизма. Удружење "У име обитељи" поднело је захтев на иницијативу винковачког огранка Матице хрватске.

У захтеву удружења, на чијем челу је Жељка Маркић, наводи да жели да покуша да врати углед и на хрватској сцени "освежи лик и дело" професора Лукаса, те исправити неправду и подсетити на великане хрватске историје од којих се "може подоста научити за садашње и будуће хрватске прилике". 

ИЗЈАВА КОЈА ЈЕ ЗАПАЛИЛА ХРВАТСКУ: Овај Колиндин хир коштаће их много

Како пише загребачки "Јутарњи лист", каква год била пресуда, након дуготрајног заборава, опет се отвара прича о једној од најистакнутијих особа Хрватске између два рата, који је прешао пут од заговорника јужнословенског уједињења, до писца панегирика Анти Павелићу. Лукас је побегао из Загреба 1945. пред партизанским снагама. 

Лист пише да је ово друга иницијатива за рехабилитацију особа које су југословенске власти осудиле због сарадње са руководством Независне Државе Хрватске. 

У јуну 2016, Жупанијски суд у Загребу је у целости поништио пресуду кардиналу Алојзију Степинцу из 1946. по којој је проглашен кривим да је сарађивао са италијанским и немачким окупатором те усташким режимом у НДХ, за насилно покатоличење православаца, за помагање усташком режиму, али и непријатељску пропаганду након краја рата. 

Лукас је био председник Матице хрватске од 1928. до 1945, и то је најдуже вођење ове институције. Између 1920. и 1945. био је професор економске географије на Економско-комерцијалној високој школи у Загребу, која је данашњи Економски факултет. 

Подржавао је НДХ и Павелића, па је с правом претпоставио да нове југословенске власти неће показати емпатију за његово деловање, па је почетком маја 1945. побегао. Боравио је у предграђу Клагенфурта, у Аустрији, а затим у Риму где је умро 26. фебруара 1958. у 87. години.