ТЕЖАК ЖИВОТ СРБА У ВУКОВАРУ: Млади или мењају имена и презимена или срећу траже у Ирској
Двадесет и пет година после ратних догађања, Вуковар је још рањени град. Иако је већина зграда обновљена и живот се вратио на обале Дунава, данас је мање становника него што је пре 20 година било запослених.
Недостатак посла мучи и Србе и Хрвате, поготово младе, који лети раде сезонске послове на Јадрану, а зими размишљају о пресељењу у Ирску. У граду су још увек "српски" и "хрватски" кафићи, као и школе, и све то указује да живот није до краја нормализован, иако је међународних ексцеса много мање не го пре.
Ћирилица је "на чекању", а када се за "државни" посао бира између Србина и Хрвата, готово по правилу га добије Хрват.
- Питате ме да ли Срби у Вуковару живе у гету. Не, то се не може рећи, јер нисмо нека затворена заједница, али проблема је толико да за Србе живот није ништа бољи него што је био пре десетак и више година. Заправо је горе - каже Вуковарац Драган Црногорац, потпредседник SDSS-a и нови посланик Хрватског сабора.
Прошле седмице цео хрватски државни врх, па и нови премијер Андреј Пленковћ, био је два дана у Вуковару, али са Србима нико није разговарао. Донесена је одлука да се граду додели више од 10 милиона евра, али пројекти које предлаже српска заједница нису ни споменути.
- Ми смо премијера Пленковића позвали у жељи да разговарамо с њим, верујући да ће га занимати како живе Срби у Вуковару. Одговор нисмо добили, нити смо премијера видели - наглашава Црногорац.
Ни Дејан Дракулић, председник Већа српске националне мањине у Вуковару не види перспективу за Србе.
- Добро је што више нема ексцеса, али никако није добро што се и даље гледа на националност при запошљавању. Тиме су Срби у још лошијем положају у граду у којем и онако нема посла - каже Дракулић, указујући на то да Срби, пре свега млади, не могу да остваре права која су им загарантована уставним законом, па многи одлазе.
- Свима нам је циљ да што пре одемо у Ирску, јер се тамо најлакше запошљавају млади људи. Моји другови су већ тамо, а ускоро ћу и ја на пут - говори Мирко Рајичић, двадесетогодишњак са завршеном школом за ауто-механичара. И његов друг који каже да се зове Миленко тврди да перспективе за младе Србе у Вуковару нема.
- Када пишете молбу за посао, довољно је да напишете име и презиме и шансе су вам много мање него младим Хрватима. То боли, и зато је једино решење одлазак - прича Миленко, додајући да има оних који размишљају о промени имена и презимена да би лакше добили посао.
Вуковар је из године у годину све празнији, па се многи боје да на крају у њему неће нико да остане.
