Руска КОЧНИЦА за СИРИЈСКИ УРАГАН! СВЕ што треба да ЗНАТЕ о ОФАНЗИВИ на Идлиб - ПОСЛЕДЊЕМ ЧИНУ рата

Данас је 20. април 2019. године. Прошло је тачно 7 месеци од тог договора. Као што знамо, ништа од наведеног није остварено - нити је Идлиб "демилитаризована зона", нити овом провинцијом патролирају руске и турске патроле (можда турске), нити су се радикалне групе повукле.

Али, није Идлиб нека небитна прича која се тек тако заборавила, Идлиб је главна прича која води према завршетку рата у Сирији. Без решавања идлибског питања нема ни решења за Сирију.

Кратки подсетник - прошла година била је кључна за ослобођење Сирије. Права прекретница била је победа војске над милитантима на југу земље. Страховало се да ће продор у то упориште активирати пуно снажнију израелску агресију под претпоставком да Израел жели да задржи "побуњеничке" снаге као тампон зону између себе (највише окупиране Голанске висоравни) и сиријских снага и њихових савезника (нарочито иранских снага). Било је претњи, па и ваздушних напада, али се испоставило да Израел ипак није имао апетита да брани екстремисте на југу Сирије па су исти релативно брзо (нарочито у контексту трајања целог рата) поражени.

Колико је Русија утицала на то да Израел "допусти" сиријску војну офанзиву на југу земље, можемо само нагађати, али чињеница је да је то већ период у којем су кренули врло чести Путин-Нетањаху састанци. Израелски извори наводе како им је Русија дала обећање да иранске снаге неће бити у близини саме границе. Али, свакаква обећања се дају и крше када је реч о рату у Сирији.

Све у свему, ослободивши југ земље - а остатак Исламске државе на истоку постао је посао за курдске снаге - једини део земље који се у том тренутку још увек налазио под контролом такозваних побуњеника била је северозападна провинција Идлиб. Оснажена победама на југу земље, сиријска војска била је спремна да концентрише своје снаге на задњу битку - битку за Идлиб. Можда по први пут од почетка рата били су у стању да делују против једне тачке након 7 година развученог ратовања широм земље.

Другим речима, потпуно ослобођење Сирије било је на помолу. Али, иако би битка за Идлиб свакако била врло жестока, војни аспект привођења рата крају још је можда и најлакши део посла - онај политички далеко је компликованији. Наиме, шта би значила победа сиријске војске у Идлибу? Крај територијалне контроле екстремиста, свакако, али и потпуни пораз појединих инволвираних сила - а када говоримо о Идлибу, то се понајвише односи на Турску.

Сирија је од почетка рата заправо ратовала индиректно и против низа земаља, уклањајући из приче једну по једну. Прво је у тој причи нестао Катар, затим је на терену ослабио и утицај Саудијске Арабије, Израел више исто нема кога помагати на југу Сирије... Тобоже "неутрални" Јордан исто се одмакао од било каквих изјава те ће се од сада претварати као да не знају до које мере је њихова земља служила као полигон за обуку, наоружавање и убацивање екстремиста у Сирију. Ко је онда остао? САД - заједно с појединим војним скупинама још увек држе простор око своје илегалне војне базе ал-Танф на југоистоку земље (тромеђу Сирије, Ирака и Јордана), али још и знатно већу (ин)директну контролу имају преко курдских снага широм источне Сирије. Свакако, простор под Курдима не може се нужно назвати "окупираним простором" иако је то прича која ће на ред доћи тек касније (и може завршити позитивно, без сукоба, ако Курди и Дамаск пронађу компромис).

Француска је исто "ту негде", сигурно још увек има свој утицај на терену иако знатно мањи од САД-а, али постоје амбиције. Када се појавила прича да ће се САД повући из Сирије, Француска се одмах огласила "нудећи се" да замени америчко место. У међувремену су Трампови саветници уверили Трампа да то ипак "није добра идеја" па се од свега одустало (а задњих дана појавиле су се информације како је стигло још 100 америчких војника у Сирију).

И на крају ту је Турска. Анкара још увек сматра да је превише "уложила" у Сирији (односно у њено уништење) да би тек тако сада остали без свега, што територија, што утицаја. Турска простор Идлиба сматра територијом под својом "заштитом" тврдећи како тамо живи њој "братски народ" (Туркмени), али заправо се ради о де-фацто окупацији Идлиба, као и кантона Африн (откуда су протерани Курди).

Сиријска војска могла је прошле јесени да прегази Идлиб, до краја године рат би био завршен - под условом да се турска војска не укључи директно у рат. Свакако, ако би турска војска с великом силом кренула да "брани" Идлиб ситуација би била сасвим другачија. Дакле, постојало је неколико сценарија, а на крају се догодио онај који се догодио - договор Путин-Ердоган.

Али, на крају крајева само једна страна одржала је обећање, руска. Наиме, Путин је дао обећање Ердогану да ће зауставити сиријску војну офанзиву на Идлиб - и зауставио ју је. Наравно, то је можда изазвало и одређено искрење у односима између Дамаска и Москве, али сиријске власти су свесне да након свега не могу превише баш противречити Русији.

Ердоган свој део обећања дефинитивно није одржао - екстремистичке скупине не само да нису напустиле Идлиб (а њему је делегирано да то мора спровести) већ су максимално ојачале. Идлиб је прошле јесени био по питању контроле негдје између "донекле радикалних" скупина, популарно називане "умерене опозиције", и тоталних терориста из Ал-Каиде. Данас пак терористи воде главну реч. Уз благослов Анкаре? Не би изненадило. Једна ствар је сигурна - Турска очито нема намеру да испунити свој део обећања.

Неко време након Путин-Ердоган договора ситуација је била релативно мирна, али задња 2 месеца све су чешћа кршења примирја и о њима најчешће извештава руска војска. Је ли то подсетник Ердогану?

Идлибом готово у потпуности влада милитантна алијанса Хајат Тахрир ал-Шам у којој главну улогу води Ал-Каида. Такво стање је неодрживо, а сиријска војска има сваки аргумент - па сада и овај - да крене у операцију ослобађања Идлиба од терористичке контроле. Зашто то не учини? Зато јер исте кочнице које су је зауставиле прошле јесени и даље су активиране.

Сиријска офанзива на Идлиб из перспективе Турске била би равна руској издаји знајући да сиријска војска неће кренути без зеленог светла из Москве. Онда би уследила контра-реакција, каква? Можда почевши с руским С-400 јер све док исти не буде стварно испоручен Турској тај цели посао је још увијек под знаком питања без обзира колико турске власти тврдиле како је то "готова ствар". Али, то је само део раскола који би тада могао евентуално да уследи. Русија очито има велике планове за однос с Турском, отприлике колико и Турска за Сирију.

Наизглед је ово пат позиција, барем што се тиче судбине Идлиба, али можда не још задуго. Наиме, Ердоган данас и онај Ердоган који се с Путином договарао у погледу Идлиба пре 7 месеци нису, по снази, више исте особе. Задњи избори у Турској јако су ослабили и њега и његову странку АКП. Изгубили су контролу над великим градовима, укључујући и Анкару и Истанбул (иако тамо позивају на одржавање поновљених избора, питање је хоће ли то добити).

Је ли можда сада тренутак за преокрет? Док је Ердоган у "нок-дауну"? Шта уопште о свему мисли супарничка политичка струја у Турској, секуларна Републиканска странка (CHP) која му је нанела тежак пораз на изборима? Они полазе од постојеће ситуације - заменик лидера странке, Унал Цевикоз, истакао је непосредно пред договор Путин-Ердоган како је Идлиб "важно питање за националну безбедност Турске", али такође је поручио како је "време да Турска ступи у контакт са сиријским властима и ревитализује споразум из Адане потписан 1998. у складу са духом суседних земаља".

Лидер CHP-a, Кемал Киличдароглу, иде и корак даље те по питању Идлиба поручује како Турска мора да ступи у контакт са Асадом.

- Мора се одустати од непријатељства према Асаду и заједно морамо да решимо питање Идлиба. За нас је врло важно јединство Сирије, сиријски територијални интегритет. Асад је победник у грађанском рату. И САД и свет сада то прихватају - рекао је он.

То је један сасвим другачији и јаснији став од Ердогановог. Погледајмо сада задње Ердоганове изјаве, од пре десетак дана - за време састанка с Путином поручио је:

- Анкара никада неће дозволити присуство које прети турском или сиријском територијалном интегритету - рекао је турски председник.

То је аргумент за "заједничко елиминисање терориста у Идлибу", барем се тврди да је о томе било говора на задњем састанку Путин-Ердоган у Москви 9. априла.

Опет имамо ситуацију да Ердоган говори о "терористима" према властитом нахођењу, а притом мисли искључиво на Курде, не и на Ал-Каиду којој је на неки начин поверена контрола над Идлибом.

Питање Идлиба мораће да се реши пре или касније, а за општу стабилност овог простора боље би било пре него касније. Слабљење Ердогана у Турској важан је фактор, можда и најважнији. Није ни CHP некаква "про-Асадова" странка па ће и они вероватно протестовати ако сиријска војска пуном силом крене против упоришта екстремиста у Идлибу, тврдећи да се притом угрожавају цивили, али неће послати турску војску у директни сукоб са сиријском војском.

Је ли тај прозор деловања већ ту? Је ли куцнуо тренутак за завршни рез у Идлибу? Можда не још, али се ближи. Русија ће вероватно настојати да држи кочницу над сиријском војном офанзивом док се не реши сага око система С-400, а занимаће их и како ће се одвијати прича око контроле Истанбула. Али, ако је Ердоган на путу према губитку власти, нема шта да се размишља, он онда више није актер који би могао да одржи ову терористичку енклаву на североистоку Сирије - није никада смео ни да постане.

Дешавања у Сирији, Ираку и Јемену можете пратити ОВДЕ.

НИ КГБ, НИ ЦИА "Паклена хоботница" или "мрачни Велики брат" била је НАЈОПАКИЈА тајна служба Европе (ВИДЕО)