Како је изгледао дан кад је за Србе чуо цео свет? Андрић је добио Нобелову награду, али тог дана није било ЛУДОГ СЛАВЉА!
Иво Андрић је добио Нобелову награду за књижевност 16. октобра 1961. године "за епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље"
Вест да је добио највеће светско признање из области књижевности Иво Андрић је примио телефоном у свом стану, на данашњем Андрићевем венцу, заједно са супругом Милицом Бабић. Миран и сталожен, какав је био по природи, након што је сазнао да је добитник Нобелове награде, Иво Андрић је отишао у шетњу са супругом. Само је кратко окупљеним новинарима испред свог стана прокоментарисао:
- Нобелову награду сматрам као изузетно признање за целокупну књижевност моје земље.
У ужи круг за ову престижну награду те године ушли су енглески књижевници Лоренс Дарел и Грем Грин, као и амерички писац Џон Штајнбек и познати италијански књижевник Алберто Моравија. Била је ово изузетна част али и изненађење за малу Југославију и српскохрватско језично подручје.
Иако се годинама у школама у бившој Југославији учило да је Андрић награду примио за своје најпознатије дело "На Дрини ћуприја", то заправо није тачно. Награда му је додељена за целокупно стваралаштво.
ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ ДА ЈЕ КАНДИДАТ ЗА НОБЕЛА БИО И ЈЕДАН СРБИН? Кладионице су му давале исте шансе као и добитницима
ДА ЛИ ЗНАТЕ КАКО ЈЕ ЗВУЧАО АЛЕКСАНДАР И КАРАЂОРЂЕВИЋ? Редак снимак његовог обраћања са Бледа (ВИДЕО)
АТЕНТАТ КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО ИСТОРИЈУ ЈУГОСЛАВИЈЕ: На данашњи дан је Европа остала у шоку
Непуних месец и по дана касније, 10. децембра 1961. године, Иво Андрић ће награду примити у Концертној дворани шведске краљевске палате у Штокхолму. У то време дочекан је као звезда, на штокхолмском аеродрому су му бројни страни новинари постављали питања, а потом је неколико дана био почасни гост тамошњих институција и музеја. Дипломата од каријере, Иво Андрић је својом одмереношћу потпуно освојио хладне Скандинавце.
Свечаност примања Нобелове награде, чији је целокупни милионски износ колико би вредела у данашњим еврима, Иво Андрић поклонио библиотекарском фонду тадашње Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, почела је уз блицеве фоторепортера и велики број званица. Шведски оркестар је свирао "Кад ја пођох на Бембашу", севдалинку босанских Јевреја Сефарда која можда и најбоље осликава менталитет и емоцију Андрићеве родне Босне.
Милица Бабић, Андрићева супруга и позната београдска костимографкиња, записаће касније у свом дневнику да је сала била препуна те да их је краљевска породица срдачно примила, а новинари опседали питањима о Андрићевој књижевности али и Југославији. Након свечане доделе награде и Андрићевог познатог говора, приређен је банкет са музиком и свечаном вечером уз многобројне госте и краљевски брачни пар.
Иво Андрић је приликом саме доделе награде одржао беседу или говор који је касније постао познат под називом"О причи и причању", а у коме је, између осталог, рекао:
- Моја домовина је заиста "мала земља међу световима", како је рекао један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она дâ свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим(...) Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.
Било је ово велико признање и част за малу социјалистичку земљу каква је била Југославија и за писца који је долазио са говорног подручја језика који је остатку света био слабо познат. Сама чињеница да је читан ван граница своје земље и да је досегао планетарну популарност у оно време када није постојао интернет, а телевизија била тек у повојима, ондашњој земљи отворила је врата у свет светске књижевности.
Од новца који је поклоњен тадашњој СР Босни и Херцеговини обновљен је целокупни библиотекарски фонд те републике што је за многе сеоске школе и мања места значило да су по први пут добили значајан број књига доступних широј читалачкој публици.
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду и сахрањен је у Алеји великана. У радној свесци на столу остале су записане његове последње речи: "Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човека страх. А код књижевника и сваког ‘јавног радника’ долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају."
