ЕПСКА ТРАГЕДИЈА - ЧАК МУ ЈЕ И СМРТ УШЛА У ЛЕГЕНДУ! Да ли знате како је заправо погинуо Краљевић Марко?
Нема тачног одговора на питање шта је то баш Марка Краљевића одредило за главног носиоца српске народне епике
Њега је народ претворио у легенду. У време када се српска средњовековна држава распадала, великаши гложили око сваког педља земље, а непријатељ надирао са свих страна отимајући и оно мало што је остало, бежећи у мит и поезију, народ је изнедрио највећег од највећих, јунака над јунацима - Краљевић Марка... да га брани и чува од тираније и неправди.
"САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА": Српска крилатица у коју се сви куну, а нико не зна како је доспела до Срба!
ГРАДИЛО ГА ЈЕ ВИШЕ ОД 100.000 РАДНИКА И ИНЖЕЊЕРА ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Овако је ницало насеље на левој обали Саве
НА ДАНАШЊИ ДАН СУ СПАЉЕНЕ МОШТИ СВЕТОГ САВЕ: Постоји неколико верзија приче где се то заправо десило
Нема тачног одговора на питање шта је то баш Марка Краљевића одредило за главног носиоца српске народне епике. Предања су дуго трагала за историјским ликом који ће у себи одјединити све најбоље особине једног истинског јунака и некако, тај точак зауставио се баш на лику Марка Мрњавчевића, сина краља Вукашина.
Марко је тако од "обичне" историјске личности постао феномен који и данас изучавају историчари широм Балкана, а - чак му је и смрт ушла у легенду!
Марко Мрњавчевић историјска је личност о којој данас заправо не знамо много. Његова судбина је дубоко трагична јер је детињство провео у доба највећег процвара српске државе, само да би као зрео човек, сведочио њеном слому и потпуном краху. Неки воле да га називају и последњим правим средњовековним витезом на овим просторима, али је једино неоспорно да је реч о последњем српском средњовековном краљу... макар "на папиру".
Наиме, након што се његов отац, краљ Вукашин, прогласио за савладара цара Уроша, Марко је добио титулу "младог краља" - краљевића, по којој ће у историји остати познатији него по "правом" презимену. Након што му је отац погинуо у Маричкој бици 1371. и цар Урош умро исте године без потомака, Марко је фактички постао једини прави наследник немањићког престола.
Ипак, ово му није много значило. Било је то време јаких велможа који нису желели ни цара ни господара, па је Марко заправо владао само својом територијом у западној Македонији са Прилепом као престоним градом.
Спреман да буде најмоћнији човек у држави, а претворен у тек још једног обласног господара, Марко Мрњавчевић је у неком моменту између Маричке битке 1371. и Косовске битке 1389. постао је турски вазал, али се не зна тачно када ни под којим условима.
Оно што га чини још мистериознијим је чињеница да се не помиње као учесник ниједног боја из оног времена осим битке на Ровинама.
Па ипак, народни певач управо је њега изабрао да му додели титулу најхрабријег и највећег јунака са ових простора.
Историчари данас воле да верују да је почасно место највећег јунака српске историје Марко заслужио због тога што је био истински херој "малог човека" - пре мегданџија него учесник ратова, заштитник обичног света, а не својих интереса.
А у време када се све око њега распадало, народу ништа друго и није преостало...
И као такав бранитељ, Марко постаје легенда - оре друмове, разгони Турке јањичаре, дружи се са вилама, пола пије, пола Шарцу даје... Све може, свуда стиже и из сваког мегдана излази као победник. Не боји се никога до Бога. Суди "ни по бабу ни по стричевима", већ увек је по правди и закону. Прек, својеглав, тврдоглав али суштински - праведан и добар.
На крају, епика и историја спојиле су се у једно да опишу смрт овог јунака...
Био је 17. мај 1395. Огромна турска војска спремала се за битку на Ровинама да казни влашког владара Мирчу И зато што се дрзнуо да упадне на њихову територију. У редовима Османлија била су и тројица српских вазала - Константин Драгаш, деспот Стефан Лазаревић и - краљ Марко.
Чекајући да наступи борбени час хришћани су разговарали о боју који их чека. Многе од њих мучило је што ће мачеве подићи против браће и што се боре за непријатеља. Како бити вазал, а сачувати образ и не погазити веру?
Мучиле су ове црне мисли и Марка. Највећи део живота провео је борећи се против Турака, само да би дочекао да им, онда када више није било избора, служи. Шта учинити?
На крају, битка на Ровинама била је велика победа хришћанске војске. Османлије су биле приморане да се повуку, а негде на бојном пољу, међу хиљадама убијених, своје кости оставио је и краљ Марко, највећи епски јунак Балкана.
Али, то није био крај приче! Годинама касније, пишући о овом догађају у Житију деспота Стефана Лазаревића Константин Филозоф забележио је последње речи Марка Краљевића. А, он је рекао: "Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату".
Ако је ово истина, Марко је, негде на небу, био срећан.
