ХЕРОИНА КОЈА ЈЕ У ИМЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ДАЛА СВОЈ ЖИВОТ: Пекли су јој дланове, откидали нокте, али име није признала (ВИДЕО)
Нада Димић је имала свега деветнаест година када је умрла у логору Стара Градишка.
Учесница Народноослободилачке бробе и народни херој Југославије и народна хероина, својим животом је постала оличење борбе за социјалну правду, слободу и бољу будућност наше земље.
СРБИЈО ВУКАНУ ЈЕ ПОТРЕБНА НАША ПОМОЋ: Установљена му је спинална мишићна атрофија, новац за лечење му је НЕОПХОДАН
ДОК СЕ МАТУРАНТИ РАДУЈУ ПРОСЛАВИ, РОДИТЕЉИ СЕ ХВАТАЈУ ЗА ГЛАВУ: Ове године прославе матуре скупље и до 20 одсто
ГОРИ ЛУКА БЕОГРАД: Густи дим се надвио над престоницом (ФОТО)
Нада Димић рођена је 6. септембра 1923. године у селу Дивоселу, крај Госпића. У Земуну је завршила четири разреда гимназије и први разред Трговачке академије, а онда се у гимназији усавршила за дактилографкињу и стенографкињу, што ју је на краку учинило незамењивом у партијској организацији у Сиску.
Са само 15 година, постала је чланица Савеза комунистичке омладине Југославије(СКОЈ), а само две године касније учествовала је на демонстрацијама против режима Милана Стојадиновића у Београду где је први пут и ухапшена.
У злогласном затвору “Главњача” провела је 15 дана након чега је пуштена, али због текста који објављује о опресији и прогону студената левичара од стране факултетског директора, забрањено јој је школовање у свим школама Југославије. Исте године, иако је имала само 17 година постала је чланица Комунистиче партије Југославије (КПЈ).
Илегално је радила и живела у Земуну где је наставила да се бави револуционарним радом, али се убрзо одселила у Сисак. 1941. године прикључила се Првом сисачком партизанском одреду као боркиња и у историји је позната као прву партизанка Хрватске. Када су биле прекинуте везе партијских организација града и Одреда, добила је задатак да поново успостави везу и тада су је ухапсили усташки агенти и послали у затвор у Карловац. На путу до Карловца попила је отров са спорим деловањем, након чега је превезена у болницу „Св. Дух“ у Загребу.
Убрзо је, уз помоћ загребачких партијских активиста, ослобођена и пребачена на Кордун, у Петрову гору и добила задатак да оде у Карловац и да ради са карловачком партијском организацијом и чланом Централног комитета КПХ Јосипом Крашом. Рад у Карловцу је био готово онемогућен, и Надин живот доведен у питање. Преко Карловца је водила главна линија пребацивања другова на слободни териториј и Нада је имала пуне руке посла. Другови су јој предлагали да пређе на слободну територију, али она је то одбила због остваривања задатака, да би на крају била ухапшена.
На изласку из града, зауставили су је агенти и затражили документе, а Нади у том тренутку није преостало ништа друго него да се бори. Отворивши торбицу да покаже легитимацију, извадила је пиштољ и убила првог агента који ју је легитимирао, а другог је, који је потрчао да интервенира, ранила, али метак јој се тада заглавио у пиштољу.
Затворена је најпре у Карловцу, потом на Савској цести у Загребу. Два месеца трајало је мучење у Загребу. Пекли су јој дланове и стопала, откидали нокте, чупали косу,, није признала чак ни своје име, већ се представљала као Анкица Винек. После тога је, у изузетно тешком стању била коначно одведена у логор Стару Градишку у руке познатог крвника Љубе Милоша. О њој су се бринуле партијске другарице, све док јој није било боље. Међутим, због лоших услова у логору, убрзо се заразила пегавим тифусом. После тога је највероватније убијена 17. марта 1942. године у злогласној логорској болници „Др. Гавро“.
Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 7. јула 1951. године, проглашена је за народног хероја. Једна улица у Земуну и бивша трговачка академија коју је похађала, а сада средња Економска школа такође у Земуну носи њено име, као и улице у Зрењанину, Суботици, Смедереву и Поречу. Након Другог свјетског рата, име Нада Димић носи и загребачка творница трикотаже и позамантерије, бисер индустријске архитектуре изграђен 1910. године.
Нада Димић је имала свега деветнаест година када је умрла у логору Стара Градишка. Пре рата се борила за остварење социјалне правде и за живот достојан човека за све грађане наше земље. У рату је борби за остварење тог идеала додала и борбу за слободу. Свој живот и борбу није укаљала ниједним нечасним делом.
