МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ ПРЕ НЕГО ШТО ЈЕ ПОСТАО КНЕЗ! Пет непознатих детаља из његове младости које нисте знали
Тема су мало познате чињенице из Милошевог живота пре него што се у Такову на Цвети 1815
Србија је мајка која у овом васкрснутом модерном облику има два оца, вожда Првог и вожда Другог устанка, Карађорђа и Милоша. Обојица су подједнако важни, посао првог вожда остао би недовршен без другог, а други вожд не би политички постојао без првог. То што је други одговоран за прерану смрт првог ништа не мења, само делом објашњава динамику наше државотворности.
ТВРЂАВА КОЈА ЈЕ ПРАВИ БИСЕР СРБИЈЕ: Из милоште је зову Светислав, а подигао ју је БАЛИ БЕГ (ФОТО)
"УШЛИ СТЕ У ПАКАО" Ксенија Атанасијевић, прва Српкиња доктор наука - осим ИСТИНЕ и ЗАКОНА није имала ништа
СРПСКИ СИБИР! НАЈОЗЛОГЛАШЕНИЈИ ГРАД У СРБИЈИ: Од њега је и сам Кнез Милош страховао
Мада смо читав 19. век провели у сукобу између ова два клана (иако нам то није била основна преокупација, она је само била површинска и део шире борбе народа за демократију, за развој друштва и државе, за материјално благостање, за правду), њих двојица су као две стране истог новчића, као Звезда и Партизан, не постоје један без другога.
Карађорђе је далеко популарнији у народу, слободно се може рећи да је то одувек био, из разлога о којима овде не може бити речи, јер тема је Милош. Али не Милош којег знамо из уџбеника, књига, филмова и серија, не Милош војвода, вожд и кнез, већ Милош какав је био пре него што је постао војвода, вожд и кнез.
Тема су мало познате чињенице из Милошевог живота пре него што се у Такову на Цвети 1815. попео на камен на којем је саградио модерну Србију, чак и пре судбоносног и знаменитог Збора у Орашцу; у пар наврата одступамо од тога, али само онда када говоримо о његовом оцу, мајци и полубраћи.
Милош је био син сиромашног сељака Теодора Михаиловића, из Црногорског среза Ужичке нахије, и Вишње рођене Урошевић. Теодор и Вишња су раније били у браку са другим људима, са којима су имали децу: он са неком Горданом са којом је имао три сина, а она са Обреном Мартиновићем (преминуо 1780.) из села Брусница, из рудничког краја, са којима је имала Јакова (ц. 1767-1817), Милана (ц. 1770-16. децембар 1810), и Стану (рођ. 1773).
Милош Теодоровић је био прво дете из тог другог брака, после њега су се родили Јован (1786-1850) и Јеврем (1790-1856), и сва тројица су касније у званичним документима каткад користила композитно презиме "Теодоровић Обреновић".
Но, зашто "Обреновић" када је технички био Теодоровић? Из пијетета према свом полубрату и саборцу Милану Обреновићу, прослављеном и у народу омиљеном војводи из Првог устанка који је током њега преминуо, али ненасилном смрћу децембра 1810. у Букурешту, где је као народни депутат боравио код кнеза Багратиона, главног заповедника руске војске у Влашкој.
Већина историчара сматра да је Милош након тога усвојио презиме Обреновић, али нека новија сазнања откривају да је то почео да чини још 1808., вероватно да би себи дао на значају, да би подигао свој углед и истакао полубратски однос са старијим Миланом.
Милош се сасвим сигурно родио у селу Горња Добриња, дана 18. марта, али које године, то није поуздано утврђено. Могуће је да се то десило већ 1780., али много је вероватније да је на свет дошао 1783. Овај каснији датум се ослања на натпис на крагујевачкој цркви, његовој задужбини, где пише да је имао 35 када је довршена, што се десило 1818.
Теодор је преминуо непосредно после Јевремовог рођења, а Вишња са малом децом поново постала удовица. Чим је Милош као најстарији стасао, убацила га је, вероватно око 1800. goodine, у кућу газде Аксентија Јечменице, имућног златиборског трговца стоком.
Јечменици су, као и свим његовим колегама, били потребни снажни, издржљиви младићи, добри јахачи, вешти с оружјем како би од хајдука и звериња одбранили и себе и стоку, неожењени и спремни да месецима избијају ван куће. Јер, марвени трговци су стоку откупљивали у једном крају, па је добро уходаним рутама гонили десетинама или стотинама километара ка другом, да би је продали по већој цени.
Милош је под газда-Аксентијем обишао читаву Шумадију, али и Подриње, Босну, Херцеговину, па чак и Далмацију, у којој је посетио Задар. Ипак, ма колико ондашњи Задар био леп, са својим још увек нетакнутим средњовековним језгром (које ће потпуно страдати у савезничком бомбардовању током Другог светског рата), ништа није могло да га спреми за посету Венецији, која је на њега морала оставити фантастичан утисак.
Она и на нас, навикнуте на цивилизацију, оставља снажан утисак, а замислите у којој је мери могла помутити разум сиромашног младића из руралне Србије, која је, још увек у оквиру заостале Турске, теоретски била у 19. али практично још увек у 17. веку. Уосталом, ништа ми ту не спекулишемо, он је сам деценијама касније причао о тој посети Млецима, и радо је се сећао, иако је живео у Бечу, и иако је, рекли би старији људи, "видео света".
По иступању из газда-Аксентијеве службе, Милош се вратио у своје село, након чега је његов најстарији полубрат Јаков дошао и све их, заједно са мајком, одвео у Брусницу. Тамо је Милан био почео да се и сам бави марвеном трговином, па је Милоша, као већ донекле искусног у томе, или барем у једном аспекту тог посла, увео у "бизнис".
Изгледа да је Миланов ортак у том послу био Ћор-Зука, неки локални Турчин. Сад долазимо до једне баш мало познате чињенице о Милошевом животу, до изванредног куриозитета: са Ћор-Зуком се он и сам уортачио, ишао по селима и штројио нерасте, то јест вепрове, и правио од њих браве, тада се говорило: "лучио браве".
(Сваки крај Србије овим појмовима даје другачије значење, а притом је прошло преко 200 година од тада. "Нераст" је углавном неушкопљени мужјак свиње, вепар за приплод, али у неким крајевима означава баш супротно - ушкопљеног; "вепар", опет, није увек синоним за мужјака свиње већ може означавати и ушкопљеног "нераста", а то је и значење речи "брав"; али "брав" у неким деловима Западне Србије и средњег Подриња означава великог овна).
После Другог устанка, Милош је у свом родном селу, на месту старе цркве брвнаре, 1822. подигао нову зидану Цркву Светих Петра и Павла, у спомен на свог оца Теодора, којег је сахранио поред.
За то је ангажовао мајстора Тодора Петровића из Пожаревца, који је дошао одмах по завршетку градње Милошеве прве задужбине, Цркве Светог Саве на Савинцу, у Шаранима код Горњег Милановца, подигнуте на месту где су устаници, на путу ка Љубићу на којем ће потући Турке, стали да се окрепе водом са студенца.
Натраг у Горњој Добрињи, мало даље од цркве, источно, налази се чардак са каменом чесмом са две луле, које је Милош, опет у част свога оца Теодора, подигао августа 1860. по повратку на кнежевски престо.
Милошева мајка Вишња, у нашем народу познатија као Баба Вишња, иначе родом највероватније из чачанског села Доња Трепча, из засеока Орловак, умрла је 1817. и сахрањена у манастиру Враћевшница, који је за време Српске револуције имао страховито важну улогу.
Наиме, у њему се Милан Обреновић 17. септембра 1810. пред пут у Букурешт састао са Карађорђем, Спиридоном Филиповићем и Доситејем Обрадовићем; ту је на Велику Госпојину 1812. одржана скупштина где се расправљало о Букурешком миру, тј. руској предаји Србије Турцима (или продаји, како хоћете); ту је 1818. на Ђурђевдан одржана скупштина на којој је одлучено да Крагујевац буде престоница...
По Баба Вишњи је име добило београдско насеље Вишњица, а у главном граду имамо и Баба Вишњину улицу, која, почев од "Шиптарца", спаја Крунску и Макензијеву, а иде паралелно са Курсулином. То име ова улица носи непрекидно од 1. јануара 1900. године, само што је тада била нешто дужа, протезала се до данашњег Булевара, све док 1946. тај продужетак није постао Голсвордијева.
Милошев брат Милан првобитно је сахрањен у Херештију код Букурешта, одакле је 1995. пренет у Брусницу. Указом кнеза Милоша од 1859. варош Деспотовица постаје Горњи Милановац, након што је Пореч постао Доњи Милановац, по прерано преминулом најстаријем Милошевом сину Милану, који је кнежевао од 13. јуна до своје смрти 8. јула 1839. Он почива у београдској Цркви Светог Марка.
