Најновија генетичка студија мења историју Балкана
Одређена ДНК секвенца преко 140 скелета.
Резултати петогодишњег истраживања порекла Срба и осталих Балканских народа, као и миграција на Балкану, иницирана су од стране истраживача са Биолошког факултета, Универзитета у Београду (проф. Миодраг Грбић, проф. Жељко Томановић, дописни члан САНУ, проф. Душан Кецкаревић) и Археолошког института (др Илија Микић, др Миомир Кораћ, др Снежана Голубовић са сарадницима) у сарадњи са Универзитетима у Барселони и Харварду управо су публикована у једном од најпрестижнијих светских научних часописа Cell.
„Успомене једног дрвета“ Тине Ваљес у Вулкан издаваштву
Српски филм „Лост Country“ у финалу Араб Цритицс Awards - Филм домаће продукције међу три најбоља филма
Брајан Адамс по трећи пут у Србији – погледајте шта је све славни певач захтевао за свој наступ 12. децембра у Арени!
Рад под називом “Геномска историја Балкана од римске границе до словенских миграција“ уз анализу древне ДНК људских остатака широм Балкана на преко 30 локалитета, даје пресек генетичких промена популације и миграција на Балкану кроз дубоку прошлост дужу од 2 миленијума. У оквиру овог истраживања одређена је ДНК секвенца преко 140 скелета од 1-10. века из Србије, Хрватске, Северне Македоније, Бугарске, Румуније, Албаније и Грчке, а том приликом су секвенцирани и геноми модерног српског и балканског становништва.
Добијени резултати на тај начин мењају нашу традиционалну историју јасно показујући да данашње српско становништво има у просеку око 50-60% источно-европског (словенског) порекла, а да остатак представља генетику старо-балканског становништва помешаног са досељеницима из великих урбаних античких центара као што су Константинополис, Ефес, Коринт.
Сличан образац миграција је потврђен и у Риму као и другим урбаним центрима Римског царства широм Европе. Са друге стране, ови резултати јасно потврђују континуитет становништва на територији данашње Србије и Балкана практично до бронзаног доба. Дакле, данашње наше становништво је у суштини аутохтоног порекла али уз значајан уплив словенске генетике, каже Миодраг Грбић са Универзитета Западни Онтарио и гостујући професор Биолошког факултета.
Ова истраживања су потврдила да је било масовних словенских миграција у 6. и 7. веку које су оставили дубок генетички траг код свих Балканских народа. У складу са нашим резултатима, долазак словенског становништва на Балкан се дешавао током неколико генерација и укључивао је читаве породице, мушкарце и жене, објашњава Пабло Carrión, истраживач Института за Еволуциону биологију из Барселоне и један од водећих аутора ове опсежне студије.
Око 50-60% словенске генетике имају и суседни народи, Хрвати, Румуни и Бугари. Идући на југ ка Грчкој тај проценат опада на свега 4-20% на Грчким острвима. Велики генетички допринос досељених Словена је видљив не само код народа који говоре словенским језицима (Срба, Хрвата…), већ и код народа који не говоре словенским језицима (Румуна, Грка…) истиче један од водећих истраживача студије проф. Дејвид Рајх, professor Хумане еволуционе биологије на Универзитету Харвард.
Различити језици, религија и култура Балканских народа указују на њихове различите демографске и културне процесе током миленијума њихове историје, иако су генетички веома блиски. Анализа генома данашњег Балканског становништва показује тако највећу генетичку блискост Срба, Хрвата и Румуна, истиче проф. Душан Кецкаревић са Биолошког факултета.
Локалитет са кога је појединачно анализирано највише узорака је Виминацијум, некада главни град
римске провинције Горње Мезије, а који је по много чему јединствен археолошки локалитет и на којем је до сада археолошким истраживањима откривено преко 20.000 скелета.
Недалеко од царског маузолеја је пронађен гроб где је била сахрањена млађа, мушка особа од 19 година пореклом са територије данашњег Северног Судана, а који је највероватније био римски војник. Ово је први доказани случај миграција из подсхарске Африке у Римском царству, каже антрополог др Илија Микић са Археолошког института и додаје да је ДНК анализом потврђено присуство још једне особе чије је порекло било са подручја Африке, али овог пута са северног дела тог
континента.
Дугогодишњи директор Археолошког института и руководилац пројекта Виминацијум, др Миомир Кораћ истиче да је то још један доказ велике хетерогености становништва које је насељавало Виминацијум током римског периода. Космополитски начин живота је на тај начин потврђен и ван самог Рима, тј у провинцијалном делу царства, додаје директорка Археолошког института др Снежана Голубовић.
Свакако да међу значајније резултате овог истраживања треба сврстати и случај жене која води порекло из источне Европе, а живела је на Виминацијуму током II века. То представља за сада најранији траг присуства људи из тог дела Европе на овим просторима, закључују саговорници.
Посебно је занимљиво да међу анализираним скелетима са Балкана, укључујући и војнике, готово да нема становништва са Апенинског полуострва што указује на значајну интегрисаност локалног Балканског становништва у Римско царство. Посебно је значајно истаћи да је на територији Балкана рођено 26 Римских царева (у Риму званих Илирски императори) од којих је чак 18 са данашње територије Србије.
Анализа скелета, укључујући и војнике, показује да су припадали локалном становништву са доминантном староседелачком ЕВ-13 Y хаплогрупом. Имајући ово у виду и чињеницу да је 18 Римских императора рођено на територији данашње Србије, те да су они припадали локалном становништву, јасно се намеће закључак континуитета генетичке везе са нашом
модерном популацијом.
црна површина круга- проценат словенског генома;
бела површина круга - проценат аутохтоног балканског генома
Наведени резултати такође сугеришу и једну историјску чињеница, а коју до сада у недостатку генетичких истраживања нисмо могли да потврдимо, да је овдашња популација дала тако кроз Римско царство и велики допринос Европској историји. Читав овај пројекат и ова значајна публикација, промовишу Србију и наше археолошке локалитете на светском нивоу, истичу
проф. Миодраг Грбић и проф. Душан Кецкаревић.
Ово су прва озбиљна и свеобухватна генетичка истраживања која се баве нашим пореклом и заснована су искључиво на научним, односно генетичким чињеницама, која ће дати допринос разграничењу између историјских чињеница и бројних интерпретација и псеудонаучних дискусија заснованим на неутемељеним причама и веровањима када је реч о пореклу нашег народа. На тај начин смо желели да научним чињеницама разоткријемо, на генетичком нивоу, бар део наше
древне историје и порекла, каже проф. Жељко Томановић са Биолошког факултета и дописни члан
САНУ.
