Ко и зашто покреће крваво коло на Блиском истоку?

Исламске религијске секте имају кључну улогу у обликовању унутрашње и спољне политике готово свих држава на Блиском истоку.

То је постало очигледно чим је почело Арапско пролеће и кад су избили први сукоби на територији Сирије и суседног Ирака. Два главна ривала у региону - Иран и Саудијска Арабија – почели су све више да користе секташку политику у борби за превласт.

Секте обликују политику целог региона

Односи различитих муслиманских секти, пре свих Сунита, Шиита, Курда и Салафиста, значајно су се погоршали последњих неколико година. А резултат тога је да су припадници секти одиграли одлучујућу улогу у обликовању спољне политике целе регије.

Хезболах из Либана се тако претворио у огорченог непријатеља Сунита, док га је пре Арапског пролећа, рецимо, један део припадника сунитске популације чак доживљавао као организацију која се херојски одупире израелској политици. Слична ситуација је у Палестини, где је Хамас добијао финансијску помоћ како од земаља Залива, тако и од шиитског Ирана. Помоћ Ирана је међутим последњих неколико година стопирана, што је директна последица сукоба Техерана са нафтним монархијама региона.

Слабљење државног апарата у многим земљама региона је имало за резултат поистовећивање грађана с идентитетима који нису складу с националном политиком - попут секти, етничке припадности или племена, који потом стварају транснационалну заједницу која делује изван државних граница. Такав секташки сукоб је резултат слабости државе али истовремено и њен узрок.  

Секташке напетости су довеле до насиља и имају као последицу да грађани још више почну да се идентификују са поднационалним и транснационалним организацијама.

(УЗНЕМИРУЈУЋЕ) Погледајте тренутак кад је Палестинац ИЗ СВЕ СНАГЕ зарио НОЖ У ГРУДИ израелском чувару!

Асадов режим у Сирији је играо на карту угрожености мањина како би осигурао подршку, например, хришћанских милиција, друза и наравно алавита.

Такође, бројни спољни актери, попут Хезболаха и Техерана, учествовали су у борбама, директно или пружањем средстава или оружја. Иран се у том контексту посебно истакао са подршком Сирији и то слањем оружја, војних саветника и војника као и координирањем шиитских милиција из других земаља, попут Авганистана.  

Либан и Ирак су покушали избећи превелики ангажман али недржавни актери су прелазили границе. Као знак слабљења државе, сиријске границе постајале су све тање, олакшавајући прелазак војника и оружја, али и расељених особа које су бежале од рата. Шиитске милиције из Ирака, например, свој ангажман у Сирији правдају заштитом светих места попут џамије Сајдија Занаиб у Дамаску.  

Антишиитска реторика представља поруку Техерану

Милитантне организације Сунита и Салафиста, подржане Катаром и Саудијском Арабијом, користиле су пак антишиитску реторику и антиранске ставове како би оправдали своје деловање. Из овога је очигледно да се рат у Ираку и Сирији претворио у сукоб Ирана и нафтних монархија с циљем јачања властитог регионалног утицаја.

У Ираку је премијер Нури ал-Малики, вођен жељом за стицањем веће политичке моћи, отворено секташком реториком и коришћењем ирачких безбедносних снага у политичке сврхе, ојачао секташку поларизацију. Сунитска побуна против коалицијских снага у Ираку тако је углавном угушена обећањем политичког суделовања.  

Политичко и војно циљање ирачких сунита од стране Маликија, међутим, јасно је ставило на знање том делу популације да је угрожен. Протест, који је избио након што је Малики покушао да ухапси бившег министра финанција Рафија ал-Исавија, појачао је те забринутости, а смртоносни напад ирачких безбедносних снага на камп Хавије, само је ишао у прилог постојању реалних претњи.

Случај Курда је такође комплексан пример секташке политике. У источном делу Турске, већ више од 40 година траје сукоб, различитог интензитета, који има за циљ већу аутономију и потенцијално стварање независног Курдистана. Након 2012. сиријски и ирачки Курди су се још снажније повезали са турским колегама будући да се коначно указала прилика за стварањем независне државе. Ради се такође о класичном случају секташке политике.

Што се тиче Турске, Анкара, као што је опште познато, од почетка је била активна у рушењу Асадовог режима, слањем оружја побуњеницима и пропуштањем терориста у Сирију, баш као што је то Дамаск чинио, десет година раније, с припадницима ал-Каиде, који су преко Сирије ишли у Ирак да се боре против америчких снага.  

"ТАЈФУН" стиже у Катар: Британци продали Дохи 24 војна авиона

Но, како су Курди све више почели извојевати победе против исламиста, тако се и Анкара од индиректног ангажмана, директно укључила у сукоб на северу Сирије. Иако турска политика није нужно секташка има своју улогу у продубљивању секташких односа на Блиском истоку.

Израел је тек посебан случај. Његова улога у сиријском рату је и даље нејасна због бројних тајних операција. Но, постоје бројне сличности између Анкаре и Тел Авива. Обе државе не користе секташку политику али је својим деловањем продубљују.  

Ангажман Израела много већи него што се чини

Улога Израела, барем службено, ограничена је на изоловане војне операције, као што је лечење сиријских побуњеника у израелским болницама. Но, постоје снажне индиције да је његов ангажман много већи него што се чини.  

Ако ситуација на терену настави да се одвија у корист Ирана и Сирије, постоји могућност да ће се Израел, баш попут Турске, од индиректног ангажмана, директно укључити у блискоисточни сукоб, можда чак и новом инвазијом Либана.

Сукоб се проширио изван граница Ирака и Сирије и постао све регионалнији. Погоршање насиља и повећање поларизације довели су до прелива сукоба из Сирије у Либан, на пример, сукобом присталица салафиста шеика Ахмед ал-Асира са либанском војском и Хезболахом.  

Постоје и друге последице рата. Масе избеглица које преплављују Јордан, Турску и Либан, имају велике дестабилизирајуће ефекте, како због финансијских ресурса тако и због чињенице да тестирају способност држава да одрже ред. А како се секташко насиље шири и у Египту, јасно је да последице таквог сукоба досежу далеко изван Сирије и Ирака.  

Брзо решење је мало вероватно али повећано разумевање регионалног обима тих проблема важан је корак према решавању поменутих изазова.  

Можемо, дакле, закључити да свака држава или недржавни актер, који користе секташки идентитет одређене организације у својој или другим земљама, ради властитог политичког, војног и другог интереса, следи секташку унутрашњу и спољну политику.

Чињеница је да је просекташка политика једна од најважнијих препрека развоју политике сарадње, не само на Блиском Истоку већ и у другим исламским земљама. Салафистичке организације које подржава Саудијска Арабија и радикалне шиитске скупине које помаже Иран, играју, например, кључну улогу и у секташким сукобима у Авганистану и Пакистану.

Ако би актери који стоје иза секташких сукоба препознали дестабилизирајуће ефекте које таква политика доноси, Блиски исток би имао прилику за обнову. Но, узимајући у обзир комплексе динамике као и бројне политичке, економске и стратешке интересе држава у регији, тешко је очекивати да ћемо ускоро видети крај секташке политике.