ГАДАФИЈЕВА ДЕЦА: Каква је њихова СУДБИНА и где су данас деца покојног ЛИБИЈСКОГ ВОЂЕ? (ФОТО/ВИДЕО)

Прошло је више од шест година од краја рата у Либији и свргавања и смрти Моамера Гадафија. 20. октобра 2011. године, у околини свог главног упоришта Сирта, мучки је погубљен након заробљавања Братски вођа и лидер револуције Моамер Гадафи. Смрт врховног вође "Велике социјалистичке народне либијске арапске Џамахирије" је представљала коначни крај овог револуционарног политичког пројекта који је трајао 42 године и чији пад је означио почетак општег хаоса у Либији. Смрт Гадафија је многима који су сањали о власти пружила прилику да остваре своје амбиције. Радикални исламисти, чланови ал-Каиде, верски конзервативци, либерални исламисти, берберски националисти, обични криминалци, племенске вође и бивши Гадафијеви генерали сада су дошли у позицију да освоје власт у држави која поседује нека од највећих налазишта нафте на свету и да постану значајни актери у регионалној политици.

Рат је постао свакодневица за либијско становништво. Без јединствене централне владе Либија је током задњих шест година претворена у низ међусобно зараћених државица које су у непрестаном сукобу. Без обзира која фракција је била на власти, обични људи су патили и Либија је убрзо постала једна од најгорих хуманитарних катастрофа на планети. Смрт Гадафија је, барем с данашње перспективе, представљала и смрт либијске државе. Пад једног човека је довео до урушавања институција, колапса јединственог националног идентитета и створио је празнину коју нико није успео попунити. Ипак, крај Џамахирије, либијске државе и човека који их је обликовао није значио и нестанак породице Гадафи. Иако су чланови породице прошли кроз сличне ратне трагедије у сукобу као и обични либијски грађани, име Гадафи је и данас живо и једно је од ретких остатака некадашње Џамахирије око које се могу окупити присталице бивше власти.

Откривено: На врхунцу моћи Гадафи је стрепео САМО ПРЕД ОВИМ СРБИНОМ (ФОТО)

Управо то и чини судбину Гадафијеве деце занимљивом. Моамер Гадафи је имао изузетно бројну породицу и њени чланови су једини видљиви симболи нестале Џамахирије. Ожењен два пута, Гадафи је из своја два брака добио чак осморо деце, а поред њих је такође усвојио барем још двоје. Прва жена либијског лидера, Фатиха ел-Нури, је оставила мали траг у породици Гадафи, будући да је била с њим свега годину дана. Ипак, успела му је родити сина Мохамеда 1970. године, који је најстарије Гадафијево дете. Сафија ел-Брасаи, родом из источне регије Киренака, је била Моамерова права животна супутница, будући да је с њим живела 41 годину, остала је до краја уз њега и родила му је седморо деце. Редом, по старости, то су били: Саиф ел-Ислам (1972), ел-Саади (1973), Мутасим (1974), Ханибал (1975), Ајша (1976), Саиф ел-Араб (1982) и Камис (1983).

Иронија судбине: Француска рушила Гадафија, а сада јој је много стало до МИРА у Либији!

Гадафијев најмлађи син, Камис, је имао запажену војну каријеру и похађао је престижне руске војне школе, као што су Војна академија Фрунзе и Академија главног штаба руске војске. Од свих Гадафијевих синова, Камис је имао најзапаженију војну улогу током рата у Либији, будући да је заповедао најелитнијом јединицом либијске војске (32. појачаном бригадом или такозваном "Камисовом" бригадом). Од самог почетка сукоба, у фебруару 2011, Камис је био један од медијски најистакнутијих припадника породице Гадафи. Камисову смрт либијски побуњеници су прогласили барем неколико пута током рата, што је био добар показатељ значаја који му је придаван. 29. августа 2011. у нападу на његов конвој у близини Триполија Камис Гадафи је наводно убијен, али његова смрт никада није детаљно истражена и у потпуности потврђена.

Камисов годину дана старији брат Саиф ел-Араб Гадафи је био најмање експониран и најмање познат члан породице, а страдао је већ на самом почетку сукоба, приликом ваздушног напада на кућу у којој је боравио.

Мутасим Гадафи је био један од најистакнутијих Гадафијевих синова у политичком погледу и важио је за једног од потенцијалних наследника свог оца. Једно време је чак наводно живео у Египту у егзилу будући да је према неким изворима покушао да свргне Моамера с власти. Ипак, убрзо је дошло до помирења и Мутасим је постављен на позицију саветника за националну безбедност. С те функције Мутасим је надгледао процес побољшавања односа са Западним државама, а нарочито с Америком. Врхунац његовог спољно-политичког ангажовања догодио се 2009. године када је Мутасим одржао састанак с америчком државном секретарком Хилари Клинтон, током којег је заговарао јачање либијских односа с овим некадашњим великим непријатељем Џамахирије.

Током рата 2011. године Мутасим је имао истакнуту улогу у организовању одбране Џамахирије, а нарочито је била значајна његова улога у задњих пар месеци рата, када је самостално руководио одбраном Сирта. Од пада Триполија крајем августа 2011. до краја октобра исте године, Сирт је био непремостива препрека за далеко бројније побуњеничке снаге. Ипак, како се обруч око опкољеног града све више стезао, позиција Мутасима и његових бораца је била све тежа. У раним јутарњим сатима 20. октобра 2011. Мутасим је организовао конвој преосталих Гадафијевих присталица и покушао је да се пробије кроз побуњеничке позиције. Ваздушни удари коалиције су разбили конвој, а Мутасим је убрзо био заробљен с групом бораца недалеко од места где је такође заробљен и погубљен његов отац. Свега неколико сати након заробљавања Мутасим Гадафи је такође био хладнокрвно погубљен.

Мухамед Гадафи, иако формално најстарији син либијског лидера, није имао велики утицај у политичком животу Либије. Једина битнија функција коју је вршио било је место директора либијског државног мобилног оператера. Као незапажена фигура у породици Гадафи Мухамед је без проблема могао напустити Либију непосредно пре пада Триполија и уточиште потражити у оближњем Алжиру. Тренутно Мухамед сигурно живи у Оману и нема било каквих политичких амбиција у Либији. Оман је иначе тренутно локација на којој борави највише чланова породице Гадафи, као и бивших припадника државних институција и војске нестале Џамахирије.

Ханибал, такође спада у Гадафијеве наследнике који нису показали велику умешност у политици, иако је реч о образованом човеку који је похађао престижну пословну школу у Копенхагену. Као и Мухамед, и Ханибал је био укључен у вођење либијске привреде (радио је у националном бродском превознику), али његова мала заступљеност у политичком животу омогућила му је сигуран излазак из Либије при крају рата.

Првобитно настањен у Алжиру, а затим у Оману, Ханибал је накратко дошао у жижу јавности када је 2015. године био киднапован у Либану, а затим убрзо пуштен на слободу. Уследило је хапшење од стране либанских власти због сумње да је Ханибал био умешан у нестанак шиитског имама Мусе ел-Садра, али је на крају случај одбачен и Ханибал је пуштен на слободу.

Саади Гадафи је представљао једног од екстравагантнијих чланова породице и имао је ту необичну част да је био једини Гадафи који је икада наступао у "Серији А". Велики заљубљеник у фудбал, Саади је током своје фудбалске каријере био члан чак три италијанска прволигаша (Перуђе, Удинезеа и Сампдорије), иако је забележио свега два наступа у лиги и укупно је играо мање од 30 минута. У периоду пре рата 2011. Саади је био најпознатији по својој опсесији фудбалом и утицају који је имао на фудбал у Либији. Од играња за репрезентацију и клубове из Триполија до вођења либијског фудбалског савеза, Саади је био свеприсутна појава у овом либијском спорту.

Док се Џамахирија урушавала, он је успео да се склони и спас потражити у оближњем Нигеру. Влада ове државе је првобитно одбила да га изручи Либији, али је након релативно дуготрајног уверавања 2014. ипак предала Гадафијевог сина новим властима у Триполију. Саади је и након повратка у Либију био у центру пажње због фудбала, али овог пута као оптуженик за убиство либијског фудбалера Башира ел-Рианија.

Тренутно је Саади још увек у притвору у главном граду Либије, а последње информације о њему су се појавиле када је процурео снимак који приказује његово мучење и злостављање. Уколико буде осуђен за убиство, Саадију прети смртна казна, будући да породица убијеног фудбалера тражи смртну пресуду, а либијско законодавство то омогућава.

Када се разматра политички утицај и углед ван граница Либије, Ајша и Саиф ел-Ислам Гадафи представљају уверљиво најуспешније потомке Моамера Гадафија. Обоје су изузетно образовани, харизматични и пре рата 2011. су били виђени као носиоци про-западних, либералних вредности. Ајша је била правница, пуковник либијске војске и као једино женско дете у породици била је очева миљеница и имала је значајан утицај на њега.

Позната по томе што је била део адвокатског тима који је бранио бившег ирачког председника Садама Хусеина, Ајша је привлачила пажњу западних медија својим атрактивним изгледом, али и својим политичким ангажовањем. Све до рата 2011. њена улога у либијском јавном животу је била позитивно оцењивана, углавном захваљујући промовисању женских права и генералном залагању за побољшавање стања људских права у Либији.

Овакав ангажман јој је донео функцију амбасадорке добре воље при Уједињеним нацијама, али је избијање рата у Либији 2011. године довело до радикалне промене у начину на који је међународна заједница посматра. Ајша Гадафи је као и многи други чланови породице након пада Триполија потражила уточиште у оближњем Алжиру, чија влада је била спремна да заштити Гадафијеву породицу од могућих прогона од стране нових либијских власти. Иако је непосредно након убиства свог оца Ајша давала изјаве у којима је позивала на освету и оружани отпор, убрзо је ипак напустила Алжир и придружила се оном делу породице који је одабрао ибадијски султанат Оман за своје ново пребивалиште.

Саиф ел-Ислам Гадафи је до рата 2011. важио за најмоћнијег и по свему најистакнутијег потомка Моамера Гадафија. Образован, модеран и способан, Саиф је био велика нада оних Либијаца који су желели да Џамахирија успостави другачији систем власти од оног који је постојао од 1969. С докторатом престижне "Лондон School оф Ецономицс", Саиф је био најобразованији члан породице Гадафи и имао је најбоље разумевање западног друштва, начина функционисања и институција. Захваљујући овоме је био радо виђен гост у највишим светским друштвеним круговима, који су обично били затворени за остале Гадафијеве потомке, изузев током службених састанака. Међу његовим пријатељима налазили су се Тони Блер, чланови породице Ротшилд, Питер Мунк и принц Алберт од Монака.

Почетком рата бивши потенцијални реформатор постаје непријатељ Запада и његових вредности и претвара се у једног од главних симбола Гадафијеве Либије. Упркос покушајима да стабилизује ситуацију и омогући унутрашњи дијалог и мирно решење сукоба у држави, Сејф ел-Ислам је силом прилика био приморан да заузме све ратоборније ставове који су га више представљали као заговорника борбе него као реформатора и миротворца. После пада Сирта и убиства Моамера Гадафија 20. октобра 2011. Саиф ел-Ислам је био једини члан породице Гадафи који је остао у Либији. Непосредно након смрти свог оца Саиф ел-Ислам је обећао освету свима који су били умешани у његово убиство и најавио је да ће организовати отпор против нових власти. Убрзо након ове претње, припадници једне од побуњеничких формација из племена Зинтана су га ухватили на југу Либије.

Због хаотичне ситуације у Либији након краја рата и почетка нових унутрашњих сукоба Саиф ел-Ислам никада није изведен пред службени либијски суд у Триполију. Одређени извори би објаснили колебање побуњеника да га изруче властима у Триполију притиском који су бројне утицајне особе и пријатељи извршили на племенске снаге Зинтана које су га заробиле. 2015. године суд у Триполију је осудио Саифа ел-Ислама на смрт, али ова пресуда није имала било какве последице због општег безвлашћа у земљи и немогућности централне владе у Триполију да спроведе одлуку суда. Са успоном бившег Гадафијевог генерала Калифе Хафтара судбина Саиф ел-Ислама је сваким даном постајала све повољнија, да би дуготрајне гласине о његовој фактичкој слободи биле и формално потврђене у јуну 2017. Тада је локална паравојна формација Зинтана потврдила да је он пуштен на слободу и одбила је да га изручи властима или Међународном кривичном суду. У овом тренутку локација на којој Саиф ел-Ислам борави није позната, али постоје индиције да се он креће по југу Либије, међу племенима која су била позната по лојалности његовом оцу.