ИСКРЕНЕ ИСПОВЕСТИ РОДИТЕЉА МАСОВНИХ УБИЦА: Ко је крив што су нам деца починила страшне злочине?
Неки родитељи су размишљали и о самоубиству
Отац Андреаса Лубица, пилота Џерманвингса, који се пре две године забио у планину и тако убио 149 недужних људи, прекинуо је своју двогодишњу тишину на другу годишњицу трагедије.
Одржао је конференцију за медије на којој је објавио да има доказе да је његов син недужан, што је изазвало бес породице жртава.
Након масовних убистава, медији и јавност се често питају јесу ли за трагедију криви сами родитељи убица. Професор клиничке психологије са Колумбије, Ендру Соломон, написао је књигу управо о томе.
- Открио сам да се углавном ради о добрим људима који су и сами шокирани тиме што се догодило, објаснио је.
Као примјер наводи Адама Ланцу, који је убио 26 људи у основној школи у Конектикату 2012., а непосредно пре тога и соптвену мајку Ненси. Међутим, на комеморацији за жртве Барацк Обама није је споменуо као жртву, будући да ју је јавност сматрала кривом што није лечила сина и тако спречила покољ.
Питер Ланца, Адамов отац, рекао је како више не може да поднесе своје презиме и да је размишљао да га промени, али да би то изгледало као да се жели сакрити од чињеница. Такођер је нагласио да Адам није пристајао на лечење и да психолози и психијатри који су га прегледали нису могли никако могли да наслуте шта би могао учинити.
Отац Андерса Брејвика, који је убио 77 људи у Норвешкој 2011., признао је да је озбиљно размишљао о самоубиству. Јенс Брејвик објавио је 2014. године књигу "Моја кривица? Очева прича", у којој је покушао да објасни свој однос са сином и његовом мајком. Објаснио је да је одлучио да је напише након што је прочитао бројне неистините натписе о себи.
"Морам наставити са животом, иако сам отац масовног убојице. Никада то нећу моћи заборавити", закључује.
Сју Клеболд, мајка једног од убица који су 1999. у средњој школи у Колораду убили 12 ученика и једног професора, каже да се годинама мучила да прихвати што је њезин син учинио. "Окрутност која је обележила крај његовог живота доказала ми је да је он био посве другачија особа од оне каквом сам га сматрала", изјавила је.
Тек је шест месеци након убиства сазнала да јој је син две године размишљао о самоубиству."Не можемо знати или контролирати све што наши најмилији мисле или осећају. Морамо научити како да себи опростимо што нисмо знали и што нисмо поставили права питања", додала је.
Психијатри тврде да у већини случајева масовних убистава која заврше самоубиством починилаца разлог остане непознат.
