КИНЕСКИ ПУТ ДО ГЛОБАЛНЕ ДОМИНАЦИЈЕ: Да ли Кинези заиста теже монополизовању сваке важне индустрије?
Да ли су САД у праву када кажу да је Кина највећа (економска) претња 21. века или их је Кина надиграла у њиховој игри?
Саветник за националну безбедност америчког председника Доналда Трампа, Роберт О’Брајен, поручио је како је Кина "највећа претња у 21. веку". Такође је поручио како Кина настоји "украсти" истраживања по питању цепива за COVID-19. Но, кључна његова изјава свакако је она да Кина настоји "монополизовати сваку важну индустрију у 21. веку".
КОРОНА ПАРАЛИСАЛА ФРАНЦУСКУ: Власти потпуно очајне, скочио број новооболелих, планира се пооштравање мера
ЛАВОВСКА БОРБА ПРОТИВ КОРОНЕ: Због једног зараженог, у Кини тестирано више од 4,7 милиона људи
ПРЕМИНУО ПРИНЦ У 38. ГОДИНИ: Волео је да "живи брзо", уживао са холивудским звездама!
У 20-минутном обраћању О'Брајен се оштро обрушио на Кину у свим аспектима. Назвао је Кину "грабежљивом силом која врши репресију над властитим народом" те настоји "подредити суседне земље и западне силе".
- Комунистичка партија Кине настоји да постигне доминацију у свим доменама и свим секторима те планира да монополизује сваку битну индустрију у 21. веку - рекао је О'Брајен у говору путем видео везе у склопу форума "Атлантска будућност", а обратио се с носача авиона "ХМС Queen Elizabeth".
Оштра анти-кинеска реторика постала је готово синоним за Трампову администрацију и то само по себи није велика новост, али ова изјава о "монополизацији свих битних индустрија" заслужује већу пажњу. Је ли О'Брајен по том питању заправо у праву?
Кина ће, наравно, одбацити све оптужбе. Из Пекинга поручују да је реч о анти-кинеској хистерији и "колонијалном начину размишљања". Но, успон Кине у последње четири деценије, а нарочито у 21. веку, је без сумње најважнији геополитички догађај наше ере. Кина из дана у дан постаје све моћнија сила, а управо актуелна ситуација с пандемијом коронавируса могла би је катапултирати до нивоа светске силе број 1.
Трампова администрација и сам Трамп чине све како би то успорили или спречили, али карте су ипак у кинеским рукама. Претпоставимо да Џо Бајден освоји изборе који ће се у САД-у одржати за мање од две недеље. Имајући у виду његове досадашње изјаве може се веровати да ће он заузети другачији приступ према епидемији од Трампа који настоји да одржи економију максимално отвореном чак и по цену људских живота. Уколико би САД почеле уводити строжи "локдаун", по узору на неке европске земље, додатни економски ударци су неминовни. Кини свакако не одговара пандемија јер то значи да су и њихови извозни капацитети погођени, али што се тиче домаће ситуације она је неупоредиво боља.
Компарације ради, Кина данима уназад има свега неколико случајева новозаражених коронавирусом (данима чак и мање од 10) док САД са друге стране редовно имају преко 60.000 случајева заразе у једном дану, а премине преко 1.200 особа.
Може се та ситуација гледати из било којег угла, што многи и чине, може се и констатовати да од вируса примарно умиру старије и већ од раније болесне особе, али на крају дана када се у обзир узме економија, лични ставови нису битни, битно је само једно - више заражених значи веће економске ударце.
Кина је до избијања пандемије коронавируса била у ситуацији да се такмичи са САД-ом уз релативно слична "правила игре" (америчка предност и даље је присутна у бројним сферама, наравно, укључујући и војну), али се сада цели сто "нагиње" у кинеску корист.
У свом оштром говору О'Брајен је такође рекао како је Запад "деценијама излазио Кини у сусрет" те спомиње улазак Кине у СТО (Светска трговинска организација). Тврди како је Запад то чинио надајући се да ће се Кина политички и економски отворити, пуштајући на свој терен стране компаније у већем броју. То није баш истина - Запад је "излазио Кини у сусрет" јер им је Кина била потребна као простор за производњу и јефтину радну снагу. Кина је након тога одлучила да не жели бити подређена Западу те је кренула с интензивним развојем властитих капацитета да би данас била у позицији да заиста покрива већину есенцијалних индустрија.
Је ли то спорно? Зар Кина не би смела бити сама и произвођач и снабдевач, нарочито када говоримо о њеном интерном (огромном) тржишту? То што су САД и неке западне силе имале идеје да ће нова кинеска средња класа зависити од њихових производа су биле лепе жеље с њихове стране, али се нису испуниле. Из тога произлази највећа фрустрација Запада с данашњом Кином.
Нова тржишта у капитализму увек су магнетски привлачила транснационалне компаније. Не треба подсећати на то како је овај свет "пресушио" када је реч о новим тржиштима, а надоградња, често и "измишљање" нових тржишта (потражњи) има свој лимит. Али остала је Кина. Кина је огромно готово недирнуто тржиште које одбија да се отвори и тако ће бити све док је на власти КПК која не полаже рачуне демократским вредностима јер демократије у Кини нема.
Кина је стратешки развијала своје потенцијале. Не тако давно, крајем 70-их година, економија Кине била је мања од италијанске економије. Како су успели толико нарасти? Прво су се отворили страним инвестицијама и тржишним реформама 80-их година. Затим су преживели слом политичког система који из тих реформи готово неминовно долази (врхунац су били протести на тргу Тјенанмен у Пекингу 1989. године), да би се на крају претворили у нешто ново, нешто што и сама КПК назива "социјализам с кинеским карактеристикама".
Кина је данас 2. економија света, али је већ сада и глобални лидер у бројним технологијама 21. века као што су, на пример, вештачка интелигенција, регенеративна медицина, проводљиви полимери...
И друге земље су праве силе на подручју технологије, али Кина је другачија прича. Кина напредује експоненцијално те јача на свим подручјима не кријући своје велике амбиције што се може видети из мега-пројекта "Новог пута свиле". Кина је "успела" захваљујући тржишним реформама, али те реформе су је и трансформисале, па и идеолошки. Кинеске амбиције сада нису пуно другачије од амбиције других великих тржишних сила света што је за Кину заправо новитет јер се она хиљадама година држала "за себе".
О’Брајен је у свом говору такође жестоко критиковао и кинеске кредите сиромашним земљама, нарочито на подручју инфраструктуре коју затим граде кинески радници и кинеске компаније. И све то стоји, али највећа истина која се не спомиње је та да је Кина данашњице створена увелико по угледу на слику Запада и тамошњег експанзионизма. У овој причи стога нема праведнијих и злобнијих - има само ривала, а један од тих ривала почиње да посустаје.
Краду ли кинески хакери страна научна истраживања? Готово сигурно. Али исту ствар су радиле и САД када су пред пад нацистичке Немачке дословно "ловили" немачке научнике како би их врбовали за америчке пројекте. Настоји ли Кина суседне земље подредити себи? Свакако, кинеска спољна политика постаје све директнија, а може се рећи да већ имамо и прве државне ударе оркестриране од стране Пекинга (Шри Ланка). Али Кина ће морати још јако дуго да шири хегемонију светом да би изједначила "скор" САД-а које су рушиле све пред собом - Либију, Ирак, Афганистан, Сирију... да ни не спомињемо огроман број државних удара по Латинској Америци. Кад О’Брајен говори о кинеском "подређивању суседства" као да се обраћа публици која је потпуна табула раса у погледу америчке спољне политике!
Вашингтон је уверен да Кина има жељу да постане водећа сила света, али још увек нису сигурни како планира то да постигне. Многи амерички геостратези слажу се да постоје два фундаментална начина. Први је онај којим су и САД постале највећа сила света: снажним јачањем војне моћи и концентричним ширењем светом. Но, можда Кина одбаци геополитичке уџбенике прошлости и покуша нешто сасвим ново - то ново био би интензиван нагласак на развој економије, дипломатије и политичког утицаја, док би се војно Кина развијала таман толико да се може одбранити у случају напада гневних ривала.
Сам О’Брајен је можда на добром трагу када каже како Кина жели да доминира свим кључним индустријама у 21. веку. И заиста, треба ли Кини "амерички пут" ратова, преврата, инвазија и сукоба да би постала највећа сила света? Зар није довољно на све најважније производе модерног живота ставити ознаку "маде ин China"? Сав утицај потребан за глобалну доминацију може произаћи из тога. Пут до глобалне доминације може бити пуно једноставнији од искрцавања хиљада војника у блискоисточној пустињи.
Нажалост, постаје све очитије да се пред нама налази велики сукоб САД-а и Кине, пре свега због чињенице да САД као један од ривала у борби за свет полако одустају од такмичења и припремају се за окршај.
