КОБНА ГРЕШКА ИЗРАЕЛА КОЈА ИМ СЕ ДАНАС ОБИЈА У ГЛАВУ?! Пре 16 година последњи израелски војник напустио је појас Газе (ВИДЕО)
Израелске војне и полицјске снаге напустиле су појас Газе, уништиле 21 јеврејско насеље, препустили 20 синагога Палестинској управи.
Пре шеснаест година, 12. септембра 2005. године, последњи израелски војник је напустио подручје Појаса Газе. Најновија дешавања на релацији Израел-Палестина озбиљно постављају питање да ли је ранија одлука Јерусалима била једина могућа алтернатива у том историјском или се пак, ради о неопростивој политичкој грешци.
УБИЈЕН ВОЂА ИЗРАЕЛСКЕ ЕЛИТНЕ ЈЕДИНИЦЕ "ДУХ" Рој Леви погинуо у директном окршају са припадницима Хамаса
У ИЗРАЕЛУ ОПШТА МОБИЛИЗАЦИЈА СТАНОВНИШТВА: Српски држављанин сведок хорора рата на Блиском Истоку "Не знају хоће ли се вратити живи"
У складу са раније донетим Законом о спровођењу плана о раздвајању, Израел је извршио повлачење војних и полицијских снага из Појаса Газе али и евакуацију комплетног цивилног становништва са овог подручја.
Наиме, план о раздвајању потекао је кабинета некадашњег израелског премијера Ариела Шарона, а био је у складу са раније договореним принципима нормализације односа између Израела и Палестинаца из Осла.
Раздвајање је 2003. предложио премијер Аријел Шарон, усвојила га је влада у јуну 2004. и одобрио Кнесет у фебруару 2005. као Закон о спровођењу плана раздруживања.
Примењена је у августу 2005. и завршена у септембру 2005.
Аргументи израелске стране
Након овог неочекиваног и радикалног потеза званичног Јерусалима светска јавност је почела да изражава озбиљне сумње у искреност израелске стране и праве мотиве њихове одлуке.
Израелски премијер, Аријел Шарон, правдао је план за повлачење из појаса Газе и са делова Западне тиме да је ово једини начин да се ојача безбедност његове државе.
Уз то он је указивао и на то да његов план о унилатералном раздвајању од палестинских територија представља једину шансу за ефикаснију борбу против тероризма.
По њему, ради побољшања опште безбедности израелска страна нема пуно избора него да се изарелске снаге и јеврејска насеља што пре повуку из појаса Газе.
Најдаље, у правдању овог изненађујућег потеза Јерусалима, је отишао Ехуд Олмерт, Шаронов заменик који је изнео тезу о томе да све више Палестинаца од борбе против 'окупације', како они говоре, прелазе на борбу за примену грађанског принципа у јединственој држави тј. успоставу принципа један човек-један глас.
- То је, наравно, много чистија борба, много популарнија борба – и на крају много моћнија. Нема сумње да ће врло брзо влада Израела морати да се позабави демографским питањем са највећом озбиљношћу и одлучношћу. Ово питање изнад свих других ће диктирати решење које морамо да усвојимо. За нас би то значило крај јеврејске државе... - истакао је пре Олмерт пре двадесетак година.
- Не можемо да се држимо Газе заувек. Више од милион Палестинаца живи тамо и удвостручује свој број са сваком генерацијом - изјавио је Шарон.
Истовремено, Шимон Перес, тадашњи потпредседник Владе, изјавио је у једном интервјуу - Ми се повлачимо из Газе због демографије.
Демографски проблеми, одржавање јеврејске већине у областима под израелском контролом, одиграли су значајну улогу у развоју политике.
Елементи једностраног решења Израела
Шарон је званично најавио план у свом писму од 14. априла 2004. америчком председнику Џорџу Бушу, наводећи да „не постоји палестински партнер са којим би мирно напредовали ка решењу.“
Ово је омогућило Израелу да сам предузме одређена једнострана решења којим би заштитио сопствене интересе.
Параметри једностраног решења су: Максимизирати број Јевреја; да се минимизира број Палестинаца; да се не повлачи на границу из 1967. и да не дели Јерусалим...
Шарон је дакле, предвидео анектирање Јерусалима, долине Јордана и великих насеља као што су Ма'але Адумим и Ариел које је у међувремену развио, а циље је био изоловати Палестинце на Западној обали на територији која је чинила мање од половине онога што је постојало иза Зелене линије.
Занимљиво је истаћи и то да је Израел је у ово решење интегрисао и елементе Плана о једностраној аутономији коју је својевремено предложио изралески војсковођа и политичар Моше Дајан. На истој таласној дужини, Израел је започео своја залагања за једнострано одвајање што би према изјавама тадашњих челника, неизбежно онемогућило дијалог са Палестинцима на најмање 25 година.
Очигледно је да је намера Израела била усмерена и на то да на дневни ред не дођу нека питања попут поделе Јерусалима, коначног стварања Палестинске државе и сл.
Палестински лидери је су са друге стране, указивали да израелски план о повлачењу није довољан и наглашавали потребу да Израел мора да се повуче са свих делова Западне обале.
Дислокација и деложација
Израел се се званично повукао из Појаса Газе и делова Западне обале у септембру 2005. године.
На иницијативу тадашњег премијера Аријела Шарона, уништено је 21 јеврејско насеље у Појасу Газе и четири на Западној обали.
Из Газе је пресељено најмање 9.000 Израелаца, неки од њих силом.
Насељенике који су одбили да прихвате владине пакете компензације и добровољно напусте своје домове пре рока 15. августа 2005. израелске безбедносне снаге су иселиле у периоду од неколико дана.
Исељење свих становника, рушење стамбених зграда и евакуација пратећег безбедносног особља из Појаса Газе завршено је до 12. септембра 2005. године.
Израел је у појасу Газе оставио око 20 синагога, упутивши апсурдан апел палестинским властима да поштују те зграде.
Прве синагоге су већ спаљене, палестинске власти најављују да ће остале срушити без обзира на то што би их неко могао оптужити за непоштивање богомоља.
Међутим, они не контролишу и везе према спољашњем свијету. Гранични пријелаз према Египту ће још неколико мјесеци бити блокиран и ко жели да пређе границу то ће још увијек морати да чини преко контролног пункта којег држе израелски војници.
Међународне организације за људска права и многи правни научници сматрају да је појас Газе још увек под војном окупацијом Израела.
Након повлачења, Израел наставља да одржава директну контролу над ваздушним и поморским простором Газе, шест од седам копнених прелаза у Гази, одржава тампон зону забране кретања унутар територије, контролише попис палестинског становништва, а Газа остаје зависна од Израела у погледу воде, струје, телекомуникација и других комуналних услуга.
Последњи напади на Израел из Појаса Газе изазивају велике полемике у јавности.
Питање које се неминовно поставља јесте да ли је израелска жртва из 2005. године заиста дала резултате или је у питању пак, велика политичка грешка и/или заблуда која се данас јеврејском народу враћа као бумеранг.
