Лазански открива: Ево зашто је Емануел Макрон пожурио да се баци у Трампов загрљај

У дилеми да ли да иде на даље жртвовање француског суверенитета, при чему нема никакве доказе да ће та жртва наићи на било какво разумевање у остатку Европе, што и није далеко од истине, Макрон је пожурио да се баци Трампу у загрљај, пише Мирослав Лазански чију колумну за Politika.rs преносимо у целини:

Генерал Шарл де Гол се увек залагао за европску Европу, за Европу као моћ, за Европу од Атлантика до Урала, за деамериканизовану Европу. Знао је да то неће бити лако остварити, али за почетак је војнокомандне структуре НАТО-а истерао из Француске у Белгију. Његови наследници, посебно Франсоа Митеран, још су се неко време и одупирали америчкој доминацији у Европи, што је за Париз била једна врста тихе патње. После се Француска вратила у НАТО, а Емануел Макрон конкурише данас за титулу "новог Тонија Блера", највернијег америчког послушника и савезника у Европи.

Како ће Макрон, барем реторички, помирити национални и европски понос вероватно ће још дуго бити француско-француска расправа. Пошто Французи кажу да је проклет сваки онај ко тврди да ће његовој земљи, лишеној доброг дела вољених прерогатива, бити боље у једној новој супранационалној Европи. А нарочито је проклет сваки онај Француз који не може у три речи да објасни како ће се та нова и скромнија Француска уздићи до водеће улоге у јединственој Европи, што је несумњива амбиција председника Макрона. Јер, питања која данас муче ЕУ крећу се од нејединствене миграционе политике, проблема институционалних реформи, даљег ширења ЕУ на Балкан, реалних домета у координацији спољне политике ЕУ, стварања заједничких војних снага, "Еврокорпус" се није баш прославио, које би могле да обављају своје мисије без америчке обавештајне и логистичке помоћи. 

Хвалисање неких кругова у Паризу како је Француска командовала заједничком војном операцијом бомбардовања и ракетирања Сирије, прича је за малу децу и наивне медије, јер америчком армијом, флотом и авијацијом могу да командују само амерички официри. Посебно у ратним ситуацијама.

Са својим пољопривредним субвенцијама и поделом власти која јој је омогућавала да годинама држи Немачку под одређеном врстом посредне контроле, Француска је гледала на Европу као на добро решење које се не коси са њеним потребама афирмације и покушајима да утиче на светске токове. Немачка и Бундесбанка су се прихватањем евра опростиле од дотадашње моћи, док су партнери унутар ЕУ од тога имали чисту добит, јер су с евром успоставили паритет у креирању монетарне политике. Сада је Берлин врло скептичан према предлозима Макрона пошто Париз жели монетарну унију која има свој буџет, министра финансија, сопствени монетарни фонд. Берлин није одушевљен француским идејама да се питања финансијске политике испусте из руку Бундестага.

Да би поново открила улогу и хоризонт вредан њених снова, Француска мора прво да се баци у челични загрљај Америке, па тек онда у грљење са Европом, новим интензитетом. То није једноставно, јер политичари који у Француској нападају пренос суверенитета ка ЕУ наступају са далеко више сигурности од оних малобројнијих који су спремни да уложе своју каријеру у одбрану европске идеје.

Зато што поседује политичку културу упорности, зато што је имала врло важну улогу у оквиру ЕУ, зато што ће Немачка наставити да ради под теретом историје и своје прошлости, зато што Француска иритира, али не застрашује, она има више шансе од других да заиста и преузме лидерство у Европи. Али, пре тога Париз мора да пристане да се мења, пошто подељени суверенитет представља обећање о подељеној моћи, док забетонирани суверенитет неке државе води ка пропадању.

У дилеми да ли да иде на даље жртвовање француског суверенитета, при чему нема никакве доказе да ће та жртва наићи на било какво разумевање у остатку Европе, што и није далеко од истине, Макрон је пожурио да се баци Трампу у загрљај.

Или су у Паризу коначно схватили да постоји медитеранска Европа, атлантска Европа, северна Европа, које се не разликују само по географији. Пошто је вековима постојала и она главна Европа и она маргинална Европа. Прву су карактерисали богатство, трговачки путеви и стабилизовани политички режими, а другу сиромаштво и рањивост на инвазије и империјалистичку доминацију. И то је одувек била јасна разлика између центра и периферије Европе. Центар се, у овој перспективи, у различитим временима премештао из Рима у Париз, из Беча у Брисел. Међутим, периферија је углавном остала иста, понекад богата, понекад сиромашна. Управо међу тим европским народима на периферији, посебно међу оним богатим на северу и западу, одувек је и био најснажнији скептицизам према пројекту јединствене Европе.

Јер, ма какав национални идентитет имала Грчка, на пример, он је у великој мери условљен њеним местом у схватању других људи о коренима европске цивилизације. Пошто је Грчка агресивно европска управо зато што је Грчка. Док је Чешка за јединствену ЕУ, због демона из прошлости. А то тек деломично важи и за Мађаре и за Пољаке.

Тешко је данас са сигурношћу рећи у којој је мери европски континент, а посебно његова периферија, истински решио дилеме наслеђене из прошлости испуњене неслогом. Идеја и идеал Европе и даље су нејасни као и раније. Свакако, у питању је нешто више од географског термина, али одговор ипак није потпун. Уосталом, није га добио ни Макрон у Вашингтону.