Мало се ЗАИГРАО: Макрону пада популарност у Француској, да ли ће га ТРЕЋИ ПУТ коштати мандата?

Према најновијој анкети института за истраживање јавног мњења ИФОП само 54 одсто Француза је задовољно радом свог председника Емануела Макрона, а велики пад популарности аналитицари оправдавају најављеним смањењем радничких права.

Париз тражи РЕШЕЊЕ: Француска домаћин разговора о Либији

ТРНОВИТ пут Курда до НЕЗАВИСНОСТИ - Ко је ЗА а ко ПРОТИВ државе Курдистан?

Резултат анкете за Макрона значи пад за десет одсто у односу на прошли месец; лошије је прошао само Жак Ширак између маја и јула 1995. 

За такав рејтинг Макрона има много могућих разлога, али најважнији се тичу његових буџетских и економских планова, пише Дојче веле.

Током протекле две седмице је због смањивања буџета за одбрану дошло до тешких размирица између владе и врха армијског - због чега је шеф француског генералштаба Пјер де Вилије поднео оставку. Влада премијера Едуара Филипа намерава да ове године уштеди 4,5 милијарде евра како би испунила критеријуме ЕУ о буџетском дефициту. 

Но, грађани Француске су, како се наводи, највише забринути због планиране реформе радног права.

Макрон је досад био концентрисан на спољнополитичке акције - примио је председнике САД Доналда Трампа и Русије Владимира Путина, а следећи гости су певач Боно као представник једне организације за развој и певачица Ријана као амбасадорка организације Глобално партнерство за образовање.

Макрон жели да посредује и у либијском грађанском рату и данас се у Јелисејској палати очекују премијер међународно признате прелазне владе Фајис ал Сараџ, као и његов противник, вођа армије Калифа Хафтар.

Макрон окреће леђа Меркеловој?! Следи дипломатски пуч - Ко ће бити нови предводник Европе?

Но, у очима грађана, Макрон не сија тако блиставо како се представља на спољнополитичком плану. Његова популарност је пољуљана чим је најавио да намерава да смањи порез за предузећа и на капитал те да ће радити на изменама радног права које су на штету радника, на пример, да ће радници бити слабије заштићени од могућности добијања отказа. 

Главна промена коју жели да уведе јесте да омогући предузећима да индивидуално одлучују о дужини радног времена, висини плата или плаћању прековременог рада. До сада су те ствари биле регулисане јединствено за сваку браншу, наводи DW.

За председника је то могућност да фирме оптимирају свој рад флексибилније и у зависности од конкретне потражње. За синдикате је то могућност да послодавци продуже радно време, смање плате и подрију стандарде који су важили за све пођеднако у читавој држави. Посебно лош ођек је имала Макронова најава да ће нове одредбе, ако буде требало, уводити - декретима.

Те мере су део неолибералне економске политике срачунате на смањивање социјалних издатака и спровођење "реформи" углавном преко леђа запослених, те пореске политике у корист горњих, богатих слојева. Неки аналитичар у томе виде наставак "пост-политичке" идеологије Маргарет Тачер која је својевремено као британска премијерка прокламовала начело - нема алтернативе неолибералној глобализацији.

Сарадња и интеграције дају резултат: Макрон муњевито довео Француску у врх "меких сила"

Каснији британски премијер Тони Блер је поделу на левицу и десницу прогласио превазиђеном, проповедајући „радикални центризам“ као нови политички модел са начелом: „сви смо ми део средњег слоја“. 

Тај "трећи пут" је у Немачкој прихватио Герхард Шредер својим "новим центро", а прихватиле су га и друге западне социјалдемократе које се отада дефинишу као "леви центар". Тако је у Европи створен "центристички консензус" који је брисањем граница између левог и десног одузео грађанима могућност да бирају између различитих политичких пројеката, консензус чији је типични представник - нови председник Француске.

Недостатак алтернатива је извор многих проблема који се данас јављају у западним друштвима, као што су дискредитовање демократских институција, све мања излазност на изборима и све већи успех десничарских странака, констатује Дојче веле. 

Те странке се данас представљају као снага која жели да врати у руке народа власт коју је узурпирала елита, и успеле су да се у многим земљама трајно етаблирају као једина "права" алтернатива. С друге стране, дефинитивно позиционирање социјалдемократије у политички центар нанело јој је велику штету - и она се готово свуда у Европи налази у кризи.

Емануел Макрон је као нестраначки политичар (само је од 2006. до 2009. био члан Социјалистичке партије) са својим покретом „Напред!“ (Ен Марће!) створио политичку платформу која се заправо уклапа у такву „девијацију“ социјалдемократије - у какву није потпуно склизнула француска Социјалистичка партија чији председнички кандидат и Макронов такмац је био Беноа Амон. 

Но, та платформа сада озбиљно нарушава Макронову популарност, закључује Дојче веле.