НА ДАНАШЊИ ДАН: Здравко Чолић, Лондонски мир, Александар Невски и још много тога (30. МАЈ)

Догодило се на данашњи дан - 29. мај:

НА ДАНАШЊИ ДАН: Бари, "Кров света", Кока-Кола, Мајски преврат и још много тога (29. МАЈ)

НА ДАНАШЊИ ДАН: Бари, "Кров света", Кока-Кола, Мајски преврат и још много тога (29. МАЈ)

НА ДАНАШЊИ ДАН: Стаза суза, Ундергроунд, Милутин Миланковић, Таксиста и још много тога (28. МАЈ)

НА ДАНАШЊИ ДАН: Стаза суза, Ундергроунд, Милутин Миланковић, Таксиста и још много тога (28. МАЈ)

НА ДАНАШЊИ ДАН: Милошевић, "Год Саве the Queen", Алекса Шантић, Паганини и још много тога (27. МАЈ)

НА ДАНАШЊИ ДАН: Милошевић, "Год Саве the Queen", Алекса Шантић, Паганини и још много тога (27. МАЈ)

1220. Рођен Александар Невски

Једна од највећих личности како руске, тако и целе Православне цркве, свети Александар Невски, рођен је на данашњи дан 1220. године као син Великог кнеза Јарослава II Всеволдовича и мајке Ростиславе (Теодосије) Мстиславне. 

Од малена је био окренут к Богу и историји Русије, нарочито људима који су њоме владали. Од свог оца, Александар је научио много о дипломатији и уметности мировних преговора, а поред тога, стекао је импресивне борбене и коњичке вештине. Као шеснаестогодишњак, добиће власт над Новогородском кнежевином. 

Годину дана након Александровог преузимања власти, папа Гргур IX организује антиправославни крсташки поход с намером да покори руске земље и узме их под окриље католичке цркве. Александар је одлучио да се, уз вољу Божију, брани силом. На ушћу реке Ижоре, на обалама реке Неве, бројчано инфериорна војска руског владара савладаће моћну шведску војску. Пред саму битку, Александар је својим трупама рекао: "Бог није у сили, него у правди." Овом победом, по имену реке на чијој обали је била извојевана, Александар ће добити надимак Невски. 

Након овог догађаја, низаће се само победе Александра Невског, што на бојном пољу, што за преговарачким столом, а сам Александар уживаће огромно поштовање својих супарника и савременика. Један од тих савременика био је и монголски владар Бату-кан. Кан је наложио Невском да, ако жели да задржи власт, мора да дође у монголски табор и покори му се. Невски је пристао да дође, али одбио да се покори, стајући у одбрану православља. Кан је ово препознао као чин истинске храбрости и подарио је Невском своје поштовање, као и власт над читавом јужном Русијом и Кијевом. 

Александрови успеси и истрајност привући ће чак и пажњу папе Инокентија ИВ, који ће му послати двојицу кардинала, не би ли га убедили да се окрене католицизму. Њихови напори и инсистирања су одбијени, Александар се није одрекао православља.

Предвидевши своју смрт, Александар је примио монашки постриг и добио је име Алексије, а убрзо након тога је преминуо 14. новембра 1263. године у Манастиру рођења пресвете Богородице у граду Владимиру. 

Александар је проглашен за свеца и канонизован је од стране Руске православне цркве 1547. године, због његових хришћанских врлина, нетрулежног и благоуханог тела и многобројних чудеса на његовом гробу. 

Он је данас прослављан широм православног хришћанског света, као велики светитељ и борац за православље, а Српска православна црква сваког 12. септембра прославља Пренос моштију Светог Александра Невског. 

1431. Јованка Орлеанка спаљена на ломачи

Скромна по пореклу, ова млада девојка тврдила је да је имала визије у којима су јој свеци говорили да треба да подржи некрунисаног краља Шарла VII у одбрани земље од Енглеских окупатара крајем Стогодишњег рата.

За себе је веровала да је била вођена божјом вољом, а то веровање подарило јој је храброст, којом је водила француску војску у одбрани Орлеана 1429. године, у којој су француске трупе одбиле напад Енглеза, који су покушавали да покоре Француску. Овим чином, Јованка је зарадила обожавање целе нације и зарадила је епитет спаситеља Француске.

Занимљив податак јесте тај да је целокупна енглеска опсада Орлеана трајала више пола године, а да је иста окончана ​​​​​само девет дана након Јованкиног прикључења бици​​​​​​. Њена победа даће елан целокупној француској војсци, која ће, ношена тим ветром храбрости, однети коначну победу у Стогодишњем рату​​​​​​. 

Ипак, 23. маја 1430. године, бургундски француски плаћеници заробиће Јованку, а у новембру исте године ирзучиће је Енглезима.

На монтираном судском процесу оптужена је за јерес​​​​​​, светогрђе и демонске радње​​​​​​. Осуђена је на смрт, а казна ће бити извршена 30. маја 1431. године спаљивањем на ломачи​​​​​​. На дан своје смрти, Јованка је имала свега 19 година​​​​​​. 

1456. године, на ревизији судског процеса, Јованкина пресуда биће постхумно поништена, а по налогу Папе Бенедикта XV, 1920. године, Јованка ће бити проглашена светицом.

1913. Лондонским миром окончан Први балкански рат

Први Балкански рат био је оружани сукоб, који је трајао од октобра 1912. до маја 1913. године између Балканских савезника (Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске) с једне стране, и Османског царства с друге стране.

Рат је завршен Лондонским миром, који је потписан на данашњи дан пре 110 година. Овај споразум је био резултат дипломатских преговора, који су вођени у Лондону, где су се земље Балканског савеза и Османско царство договориле о условима примирја и територијалним променама.

Лондонским миром су се решила нека спорна питања и одређени су нови границе међу земљама у региону. Османско царство је изгубило већину своје европске територије, а Балканске земље савезнице оствариле су значајне територијалне добитке.

Након Првог Балканског рата, територија Македоније била је предмет спора између Балканских савезника - Србије, Грчке и Бугарске. Према одредбама Лондонског мира, територију Македоније требало је поделити међу овим земљама, али није постигнут коначни договор.

Након сукоба између Балканских савезника и Османског царства, Грчка је задржала део територије јужно од Солуна (Солунску област), Бугарска је задржала већи део источне Македоније, а Србија је добила део централне и северне Македоније, укључујући Битољ, Скопље и Велес.

Међутим, ова подела територије није била трајна. Након Првог Балканског рата уследили су Други Балкански рат и Први светски рат, током којих су се границе Балканских држава поново мењале. Коначна подела територије Македоније догодила се после Првог светског рата, када је Македонија припојена Краљевини Србији и постала део новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније познате као Краљевина Југославија).

1917. Умро Владислав Петковић Дис

Владислав Петковић Дис био је српски песник, писац и војни лекар, рођен 10. марта 1880. године у селу Ковиљу, у Војводини. Дисов отац, Александар, био је православни свештеник, док је мајка Јелисавета потицала из угледне војвођанске породице. Одрастао је у религиозном и интелектуалном окружењу, које је утицало на његову каснију уметничку каријеру.

Владислав Петковић Дис је студирао медицину у Бечу, где је стекао диплому и постао лекар. Међутим, његова страст према књижевности била је неодољива, па је своје слободно време посвећивао писању поезије и прозе. Дис је био део београдске књижевне сцене и дружио се са многим књижевници свог доба, укључујући Милоша Црњанског и Растка Петровића.

Дисова поезија је обухватала широк спектар тема, али је најпознатији по својој песничкој збирци "Хајдук Вељко" из 1902. године. Ова збирка тематизује живот и јунацтво хајдука Вељка Петровића, који је био симбол храбрости и отпора против османске власти. Дис је у овој збирци успео да споји епске мотиве са интимним лирским изражавањем, стварајући снажне слике из српске прошлости.

Његова поезија одликује се богатством језичког израза, емотивношћу и снажном визуелношћу. Дис је био мајстор метафора и стварања снажних звучних слика које дубоко дирају читаоца. Његова поезија често је била инспирисана српском историјом, природом, љубављу и смрћу.

Дисова дела често су се бавила темама патриотизма, слободе и моралних вредности. Његова поезија је изражавала љубав према отаџбини, али и бол због њених неправди и патњи. Његове стихове карактерише снажан осећај за мелодију и ритам, што је доприносило његовој оригиналности и препознатљивости.

Владислав Петковић Дис је био уметник који је својим стиховима успевао да дотакне срца читалаца и да их поведе на путовање кроз различите емоционалне дубине. Његова поезија је била искрена, интимна и дубоко лична, често прожета меланхолијом и тугаљивим тоновима. 

Његове песничке збирке су се истакле не само због њихове уметничке вредности, већ и због њихове социјалне ангажованости. Дис је био свестран песник који је успео да пренесе своје идеје и ставове путем поезије. У својим песмама је често осликавао социјалну неправду, патњу и беду које су владале у његово време. Дис је био сведок многих недаћа свога народа и својим стиховима је покушавао да подигне свест и охрабри људе да се боре за своје право на слободу и достојанство.

Нажалост, живот Владислава Петковића Диса прерано је прекинут током Првог светског рата, када је погинуо на Солунском фронту 1916. године. Иако његов живот био кратак, његово дело остаје као драгоцено наслеђе српске књижевности. Његова поезија је инспирисала многе песнике и оставила дубок траг у српској културној баштини.

1951. Рођен Здравко Чолић

Данас свој 72. рођендан прославља највећи и највеличанственији певач са ових простора икад, наш један једини Чола. 

Као дете, више се интересовао за спорт него за музику, а бавио се атлетиком и био голман у јуниорском тиму фудбалског клуба "Жељезничар". Међутим, због недостатка значајнијих спортских успеха, почео је да се интересује за музику.

Чолић је био талентован за рецитовање и учествовао је у школским приредбама. Такође је волео и глуму и био је члан Пионирског позоришта, где је наступао у представама попут "Дечаци Павлове улице" и "Кекец и Мојца". У исто време, учио је да свира гитару и похађао музичку школу. Са својим пријатељем Брацом Исовићем свирао је за друштво у парку, а локално су били познати као дует "Чола и Иса са Грбавице". 

1970. године, Чолић је добио прилику да вежба са популарном југословенском групом "Indexi" и био је резервни певач за случај да Даворин Поповић напусти групу. Такође је наступао са њима неколико пута. Међутим, због изненадно великог успеха песме "Плачем за твојим уснама" на фестивалу "Ваш шлагер сезоне", Чолић је привукао пажњу Корнелија Ковача. Ковач га је позвао да се придружи групи "Корни група" уместо Дада Топића.

Чолић је прихватио понуду и преселио се у Београд, иако је тада студирао на Економском факултету у Сарајеву. Са "Корни групом" снимио је три песме, али је након шест месеци напустио групу и вратио се у Сарајево како би наставио студије. Убрзо је започео своју соло каријеру и 1972. године на фестивалу "Ваш шлагер сезоне" извео је песму "Синоћ ниси била ту" и освојио треће место. Ова песма постала је његов први велики хит и означила почетак његове успешне соло каријере.

Током следећих година, Чолић је наступао на бројним фестивалима и снимао популарне песме. Постао је једна од највећих естрадних звезда бивше Југославије. Његови албуми су постизали велику популарност, а хитови попут "Април у Београду", "Пусти, пусти моду", "Е драга, драга", "Продужи даље" и "Загрли ме" постали су неизоставни део југословенске музичке сцене. Чолићева музика комбиновала је елементе попа, рока и балада, а његов препознатљиви вокал и харизматична појава, као и легендарна фризура, осигурали су му широку публику и велику популарност.

Поред успешне музичке каријере, Чолић је такође познат по свом хуманитарном раду. Учествовао је у многим хуманитарним акцијама и концертима како би помогао онима којима је помоћ била потребна.

Здравко Чолић и даље је активан на музичкој сцени и наставља да снима нове песме и одржава концерте. И даље ужива велику популарност и верну базу фанова широм региона. Његова музика остаје неизбрисиви део југословенске музичке културе.

1960. Умро Борис Леонидович Пастернак

Борис Пастернак, славни руски писац, рођен је 10. фебруара 1890. године у Москви. Био је син талентованих уметника. Његова мајка, Розалија Кауфман, била је концертна пијанисткиња, док је отац, Леонид Пастернак, био познати руски импресионистички сликар.

Пастернак је одрастао у интелектуалној породици која је била окружена уметношћу. Његов дом био је место сусрета познатих песника, књижевника и музичара тог времена. Ова околина снажно је утицала на његов развој као уметника и обликовала његову љубав према књижевности.

Након завршетка основног образовања, Пастернак је уписао студије филозофије на Московском универзитету. Међутим, није завршио студије већ се посветио књижевном стваралаштву. Био је надарен песник, романописац и драматург.

"Доктор Живаго" је епохално дело које прати живот и љубавне односе главног лика, Јевгенија Живага, током турбулентних времена руске историје. Роман је био забрањен у Совјетском Савезу због своје отворене критике комунистичке власти и њиховог утицаја на уметност и појединце. Пастернаков лик Јевгенија Живага делимично је заснован на сопственом искуству писца, а роман је истовремено поетско и политичко дело. Роман је био дубоко прожет љубављу према руском народу и пејзажима његове земље, али је истовремено критички сагледавао политичке догађаје и социјалне промене у Совјетском Савезу.

Будући да због политичке климе није смео да објави своје дело у Совјетском Савезу, његов блиски пријатељ рукопис ће однети у Итлаију, где ће бити објављен 1957. године. Брзо након овога, појавило се и прво америчко издање, које је на листи бестселера Њујорк тајмса на првом месту провело 26 недеља током 1958. и 1959. године. 

Нобелова награда коју је Борис Пастернак добио 1958. године изазвала је огромну пажњу и контроверзе. Совјетска влада сматрала је да је награда политички мотивисана и да је усмерена против Совјетског Савеза. Пастернак је био подвргнут интензивном притиску и јавном понижењу од стране совјетске власти. Био је изложен кампањи дифамације и оптужбама да је издао своју домовину. Влада је покушала да му одузме грађанска права и протера га из Совјетског Савеза.

Пастернак је био суочен с претњама, а његова дела су оспоравана. Многи совјетски писци и интелектуалци су га јавно нападали и осудили, иако нису ни имали прилику да роман прочитају. Овде је настала чувена мрачна руска пошалица која гласи "Нисам прочитао Пастернаково дело, али га осуђујем."

Изложен је изолацији и цензури, а књиге су му биле повучене с тржишта. Да би избегао даље проблеме, Пастернак је био приморан да јавно одбије Нобелову награду. Прихватање награде би му вероватно донело још веће репресије, а потенцијално и затвор и/или смрт. 

Након одбијања Нобелове награде, Пастернак се повукао у приватност и концентрисао на свој рад. Наставио је да пише и стварао је песме и друге књижевне радове. Међутим, његово здравље је почело да се погоршава, а политички притисак и изолација су имали велики утицај на њега.

Борис Пастернак преминуо је на данашњи дан 1960. године у својој кући у Переделкину, близу Москве. Иако је његово дело било забрањено и оспоравано у Совјетском Савезу током његовог живота, касније је стекло признање и постало познато широм света као једно од најзначајнијих књижевних дела 20. века.

Пастернакова храброст да изрази своје уметничке визије и критику политичке ситуације у Совјетском Савезу оставила је трајан утицај на књижевност и слободу изражавања. "Доктор Живаго" на крају је ипак објављен у Совјетском Савезу 1988. године, а годину дана касније, Пастернакову Нобелову награду за књижевност у његово у Стокхолму преузео је његов син Јевгениј.

1967. У Буенос Ајресу објављена књига "Сто година самоће"

Сто година самоће, роман чувеног колумбијског писца Габријела Гарсије Маркеса, објављен је на данашњи дан 1967. године у Буенос Ајресу. Овај роман се сматра ремек-делом хиспаноамеричке и светске књижевности.

Интересантно је да је Маркес пре објављивања овог дела био обесхрабрен и престао је да се бави писањем на више од пет година. Међутим, идеја за роман му није излазила из главе, и након периода одмора одлучио је да поново започне са писањем. Током писања романа, његова супруга је преузела улогу јединог хранитеља породице, док се он потпуно посветио раду, немајући појма куда ће га заплет одвести.

"Нисам престао да пишем ниједног дана током непрекидних 18 месеци, све док нисам завршио књигу", изјавио је у једном интервјуу. Рукопис је био толико обиман, а породичне уштеђевине тако мале, да је могао да приушти само слање половине рукописа потенцијалном издавачу. Случајно је послао другу половину, али издавач је био толико заинтересован за прво поглавље да је обезбедио новац за слање преосталог дела.

Оно што ће се у теорији његове књижевности назвати "магичним реализмом", Маркез ће просто звати животним искуством. "Довољно је отворити новине да видите да нам се свакодневно дешавају необичне ствари", рекао је 1988. године. "Нема ни једне реченице у мојим романима која није заснована на стварности."

Габриел Гарсија Маркес је за ово дело добио Нобелову награду за књижевност 1982. године,а ова књига је једно од најпревођенијих и најчитанијих дела на шпанском језику, продата у преко 30 милиона примерака и преведена на 35 светских језика.

"Сто година самоће" остаје класично дело савремене књижевности које је оставило неизбрисив траг на читалачкој публици широм света. Његова сложеност, изузетна имагинација и дубока људска искуства чине га не само незаобилазним штивом, већ и књигом која отвара врата ка размишљању о многим аспектима живота и људске природе.

2003. Цртани филм "У потрази за Немом" почео да се приказује у САД

После силних тешких тема, хајде да пређемо на нешто мало ведрије. Данас свој двадесети рођендан прославња многима најдражи цртани наутичке тематике - "У потрази за Немом".

Режиран од стране Ендруа Стентона, у продукцији Пиксар студија за анимацију, за компанију Волт Дизни, овај сад већ касик анимираног филма у америчким биоскопима појавио се управо на данашњи дан пре двадесет година и освојио срца како младе, тако и старије публике.

Ендру Стентон представио је своју идеју за цртаћ директору Пиксара Џону Лесетеру у једночасовној презентацији, приликом које се служио комплексним визуелним помагалима, као и гласовима јунака. По завршетку презентације, исцрпљени Стентон питао је Лесетера како му се чини идеја, на шта је Лесетер одговорио "Купио си ме чим си рекао "риба"."

Припрема за снимање филма почела је још 1997. године, а Стентон је инспирацију пронашао у свом детињству, у ком је обожавао одласке код зубара, код ког је у чекаоници стајао огроман акваријум препун рибица, за које је он мислио да су из океана и да желе да иду кући. 

Одмах по изласку, филм је покупио фантастичне критике, највише по питању визуелних елемената, сценарија и презабавних ликова, који су одушевили како децу, тако и родитеље, који су дошли да филм гледају с њима. 

Филм је био номинован за три Оскара, а освојио је један, онај најважнији, за најбољи анимирани филм. То је био први филм студија Пиксар, коме је то пошло за руком. 

 Поред тога, "У потрази за Немом" је и најпродаванији ДВД свих времена, са преко 40 милиона продатих копија од 2006. године. 

На топ 10 листи најбољих америчких анимираних филмова свих времена Америчког Филмског Института, овај цртани ће се наћи на десетом месту, а испред њега, на листи ће се наћи "Снежана и седам патуљака", "Пинокио", "Бамби", "Краљ лавова", "Фантазија", "Прича о играчкама", "Лепотица и звер", "Шрек" и "Пепељуга". 

Појављивање рибе кловна у филму покренуће масовну потражњу за овим рибицама у Сједињеним Америчким Државама, где су их одједном сви желели за љубимце, иако је поука цртаног управо супротна - да рибице не треба да буду заточене у кући, већ да треба да буду слободне у океану. 

Огромна потражња намирена је прикупљањем тропских рибица у Коралском мору, а једно време се ширила и прича да су, због тога, рибе кловнови доведене до границе угрожености. 

Филм "У потрази за Немом" у јуну 2016. године добиће и наставак под називом "У потрази за Дори", који је такође доживео критички и финансијски успех, без обзира што се разлика у квалитету ипак осетила. 

2019. У Јужној Кореји премијерно приказан "Паразит"

Бонг Џун-Хо, корејски редитељ и сценариста, до сада већ са озбиљним стажом у прављену квалитетне драме и трилера, 2019. године светској публици представља своје ново остварење, које ја написао у сарадњи са својим земљаком Хан Јин Воном, под називом "Паразит". 

Пре овог филма, Бонг Џун-Хо већ је био познат публици, која је гледала мало даље од холивуда, од свог првог филма "Пси који лају не уједају" (Баркинг Догс Невер Бите) из 2000. године, није снимио лош филм. До тог тренутка, његов најпознатији и најбољи филм био је "Сећање на убиство" (Мемориес оф Мурдер), рађен по истинитој причи о првим потврђеним серијским убиствима у Кореји. 

У мало комерцијалније воде, Бонг ће упливати 2013. године, када ће снимити филм "Ледоломац" (Snowpiercer) према француском графичком роману. Ово ће бити први његов филм на енглеском језику и филм који ће му донети популарност мало шире публике, што ће "Паразиту" умногоме олакшати попуњавање биоскопских сала, иако је филм све само не комерцијалан и конвенционалан. 

Радња филма прати породицу, која обитава на константној клацкалици између живота и преживљавања. Они ће сковати план како да се инфилтрирају у имућну породицу, нудећи свако своје услуге и представљајући се као да нису у сродству. 

Главни проблеми на које се радња филма фокусира јесу социјалне неједнакости, неравноправно распоређивање капитала, као и међукласни сукоби. Џун-Хо је сам изјавио да филм преставља слику и прилику доба касног капитализма.

Неки су ишли и корак даље и овај филм повезали са термином "Паклени Чосон". Чосон је стара прекорејска краљевина, а термин "паклени" везује се за социјално стање у Јужној Кореји, насталим као последица доба касног капитализма, а које се одликује у великом броју незапосленог младог становништва, притисцима за високим образовањем, неприступачношћу некретнина, као и све већа социјална и економска разлика између богатих и сиромашних. 

"Паразит" је светску премијеру доживео на Филмском фестивалу у Кану 21. маја 2019. године, где је одушевио публику и постао први јужнокорејски филм који је освојио Златну палму и то једногласном одлуком жирија. 

Поред златне палме, можда најважнија ноћ у професионалној каријери Бонг Џун-Хоа, а са њим вероватно и целе поставе која је учестовала у стварању овог филма - 9. фебруар 2020. године, Холивуд и 92. додела Оскара. 

На овој додели, "Паразит" ће назад у Кореју са собом понети невероватна четири Оскара - за најбољи филм ван енглеског говорног подручја, најбољи оригинални сценарио, најбољег режисера, и коначно, главну награду вечери - награду за најбољи филм. Овиме "Паразит" постаје први јужнокорејски филм који је освојио Оскара, као и први филм ван енглеског говорног подручја који је освојио Оскара за најбољи филм. 

Следећи филм Бонга Џун-Хоа под називом "Мики 17" (Mickey 17) најављен је за 29. марта следеће године. Остаје нам само да чекамо.