НАПАД на америчке дипломате у Хавани ТАЈНИМ соничним оружјем: Повратак шпијунаже и почетак хибридног рата

Већ неколико месеци круже вести о наводном соничном нападу против америчких дипломата и особља америчке амбасаде у главном граду Кубе, Хавани. Много тога је темељено на рекла-казала информацијама које не откривају никакву позадину тајновитог напада. Најтајновитија је и сама употреба назива. 

Сонична и ултрасонична оружја (USW) је појам који се односи на различите начине коришћења звука за рањавање, онеспособљавање или убиство противника. Нека сонична оружја се данас користе у свом ограниченим облику у истраживању и развоју војске и полиције. Често се описују као сонични меци, гранате, мине и топови; неки стварају концентрисани појас звука или ултразвука, док други стварају озвучена поља. Изузетно снажна ултрасонична оружја могу оштетити слух или га у потпуности уништити, а могу произвести снажне болове као и губитак концентрације. Такав напад обично је довољан за онеспособљавање особе. Мање снажни звучни таласи могу произвести несаницу или неугодна осећања. Звучне фреквенције већ су коришћене у противтерористичким акцијама и за контролу масе.

У августу 2017. године изашли су извештаји како је америчко и канадско дипломатско особље на Куби доживело низ необичних здравствених проблема. Двадесет и два радника Стејт департмента жалили су се на погоршано здравствено стање, а Стејт департмент је потом закључио како су ти проблеми последица напада или изложености непознатом средству, али нису упирали прстом у одговорност кубанске владе. Запослени су патили од лакшег потреса мозга сличном онима при паду на главу, а други симптоми су укључивали привремене или сталне губитке слуха, сећања и несаницу. Потом се почело сумњати у сонично оружје, али научници сматрају како је коришћење соничног оружја недоказана тврдња. Већина истраживања указује да је ултразвучни начин борбе слаб или никакав само неколико стотина метара удаљености од циља. 

Сједињене Америчке Државе су ипак избациле двоје кубанских дипломата као одговор на напад. У септембру је амерички Стејт департмент најавио повлачење особља које није нужно за деловање амбасаде и упозорило америчке грађане да не путују на Кубу. У октобру је Асошиејтед Прес пустио снимак наводног звука које су неки запослени у амбасади чули током напада. Други неуролози, међутим, имали су другачије ставове око ових 'напада'. Већина је указала да су здравствене потешкоће највероватније психосоматске природе, те да се ради о могућој масовној психогеничној болести. Међутим, појединци у амбасади су остали захваћени озбиљним здравственим потешкоћама, а један сада мора користити и помоћне слушне апарате. У децембру су лекари открили абнормалности на мозгу жртава, али спретно избегавају коришћење речи 'sonično' у описивању напада и постоји све већа скепса око соничног узрока ових здравствених потешкоћа. И док звучни записи изван нашег спектра слуха могу створити симптоме као што су несаница и неравнотежа, врло је необично да соничним нападом настану привремене или трајне повреде мозга. 

Кубанска влада је одмах понудила помоћ америчким истраживачима, а кубански грађани подједнако изражавају неверицу да је кубанска власт организовала соничне нападе. Кубански министар спољних послова Бруно Родригез Париља је потом оптужио Американце за лагање око овог инцидента и упозорио како нема баш никаквих доказа који могу потврдити малициозно деловање према америчким дипломатима. Кубански председник Раул Кастро чак је пришао америчким дипломатима и рекао им како је подједнако изненађен и забринут за њихово здравствено стање, па је смирио први приступ кубанског шефа дипломатије. Ту је изненадио Американце, јер је Вашингтон био спреман одговорити на снажну кубанску реакцију у стилу 'како се осуђујете оптужити нас'. Кубанци су чак понудили слободно деловање ФБИ-у на свом терену. Иако је америчко-кубанска сарадња узнапредовала последњих месеци, овај ниво чини се невероватним. 

Председник Трамп је изјавио како верује да је Куба одговорна за напад, иако је признао да се ради о врло необичном нападу. Неколико америчких чиновника тврди како постоје јасни показатељи да је Куба починила тајну агресивну кампању. У прошлости, кад год је Вашингтон оптужио Кубу за незаконито деловање, напад на дипломате или на локалне дисиденте, Хавана је одговарала противоптужбама и тврдила да су Американци измислили те приче. Овог пута, иако је Кастро негирао укљученост кубанских власти, његова влада није негирала како се нешто проблематично догодило на кубанској територији. Понеки коментатори чак иду толико далеко да сумњиче непослушну фракцију унутар кубанских оружаних снага која је ову акцију повела уз помоћ Северне Кореје или Русије, иако за то не постоји ниједан доказ. Америчким тврдолинијашима недостатак доказа није важан – познати амерички сенатор из Флориде кубанског порекла Марко Рубио сматра да је Куба у најмању руку занемарила своју обавезу заштите дипломата и њихових породица. 

Скоро годину дана откако се почело говорити о тим нападима, америчка истрага није дошла до извора нити метода, а у истрази су учествовали и ФБИ и ЦИА. Истраживачи сада покушавају утврдити јесу ли напади узроковани нечим другим, а не тајанственим соничним направама које америчко особље сматра одговорним за своје стање. Доказа, дакле, нема, али то није спречило америчку владу да пошаље петнаест кубанских дипломата и њихове породице кући, као одговор на смањивање броја особа у америчкој амбасади у Хавани. Егзотично сонично оружје, стога, није нађено, али је створена велика нова прича у којој се америчка дипломатија самопрогласила жртвом. 

Још један такав случај Американци су забележили у својој амбасади у Ташкенту, главном граду Узбекистана. Стејт департмент је потврдио да је двоје дипломата доживело сличне учинке и евакуисани су по брзом поступку из Ташкента, али су представници за медије америчке дипломатије потом негирали постојање било каквог инцидента у Узбекистану. Иза ових 'безазлених' речи стоји неисказана осуда могуће руске укључености – наиме, и у случају Кубе и у случају Узбекистана, Русија је земља која има великог утицаја на домаћу политичку елиту. Након Хладног рата, Русија и Куба су изгубиле традиционалне односе, али се све вратило и Руси сада имају снажну присутност на Куби и обнављају се историјске везе с кубанском обавештајном заједницом. 

Русија је одбацила сваку помисао на своју улогу у овим нападима. Портпарол руског министарства спољних послова Марија Захарова назвала је такве помисли апсурднима, те нагласила како они не служе нормализацији билатералних односа Сједињених Држава и Руске Федерације. Ипак, амерички медији су указали како је Русија највећи добитник таквог облика деловања. У америчким новинама се подсећа на совјетско коришћење сличне технологије за време Хладног рата. Нискофреквентни микроталаси, знани као Московски сигнали, тада су били уперени против америчке амбасаде у Москви. Додуше, Американци не објављују подједнако на сва звона да су они радили исто. Овако све подсећа на повратак златних времена шпијунаже и маштовитих хибридних начина ратовања.