Откривено како су БЛУДНИЦЕ БИРАЛЕ ПАПУ: Проститутке утицале на најбитнија питања у Ватикану

Прва половина X столећа још је крајем средњег века идентификована као најмрачнији период институције папинства, као епоха у којој је Света столица дотакла дно дна. То је епоха у којој су "кур*е", по речима једног савременика, бирале "намеснике Исуса Христа"

Папа прогласио 35 нових светаца! Ево о којим личностима је реч

Подршка Римокатоличке цркве: Папа Фрања осудио ширење дечије порнографије, тражи бољу заштиту деце

Историја институције папинства се протеже од Светог Петра до данашњег дана, и свашта је прошла за то време.

Од катакомбног хришћанства и ширења световне моћи на простору града Рима за време Константина, преко остроготске, византинске и франачке доминације које су се ређале у низу, па све до консолидације Папске државе под палицом моћних и супарничких римских властелинских кућа као што су Колона, Орсини, Крешенти и друге, те до модерног доба: Света столица је имала своје успоне и падове, своје светле и мрачне тренутке.

Ипак, никада пад није био дубљи и никада мрак није био црњи него за време периода који се назива "Саецулум обсцурум": мрачно доба.

Први га је идентификовао и именовао италијански кардинал и црквени историчар Чезаре Баронио у својим "Аналима" у XVI столећу те одредио да се протеже од 904. године, у којој је за папу изабран Сергије ИИИ, до смрти папе Јована XII 964. године. Други историчари су га дефинисали у ширим или ужим временским оквирима (Вил Дјурант говори о периоду 867-1049. године као "надиру папинства"), а неки користе и друге називе.

Сваку посету користи против Срба: Пленковић у Ватикану са папом разговарао о канонизацији Степинца

Врло често се, уместо "мрачног доба" говори о "порнократији" и "владавини блудница". Порнократија дословно на грчком језику значи "владавина проститутки", а било да се прича о њима или о блудницама увек се мисли да конкретне историјске личности, на припаднице куће Теофилакти чији је зачетник био Теофилакт И, гроф Тускулума и де факто владар Рима.

Теофилакти, премда носе име по Теофилакту И, нису пали с неба и вероватно су се вековима уназад постепено уздизали у римској хијерархији (можда су чак потомци и неке велике староримске или етрурске патрицијске династије) да би све кулминирало у ери у којој су Теофилактова супруга Теодора и ћерка Марозија имале велике утицај на избор папа и верске послове у Римској епархији, и то путем завера, љубавних афера и бракова.

Марозија је постала у својој 15. години љубавница будућег папе Сергија ИИИ, а из њихове везе родио се син Јован који ће касније и сам постати папа. Тако барем тврди њихов савременик Лијутпранд, бискуп Кремоне, који такође наводи да је Марозија организовала убиство свог каснијег љубавника папе Јована X (којег је на функцију поставила њена мајка Теодора) уз помоћ свог мужа Гвида, маркгрофа од Тоскане, и то да би осигурала избор свог новог миљеника који ће постати папа Лав ВИ.

Ово звучи као плотка неке јефтине серије, али тако је писао Лијутпранд. Међутим, нема доказа да је Јован X умро пре избора Лава ВИ пошто је несрећник већ био у заточеништву Марозијином и ван очију јавности (до тога је дошло тако што су трупе њеног мужа Гвида умарширале у Рим и извршиле оно што бисмо данас назвали државним ударом, бацивши папу у тамницу у Анђеоској тврђави где је усмрћен или изгладњивањем или гушењем јастуком или премлаћивањем).

Лијутпранд је имао политичких разлога да пише то што је писао. Био је члан бискупског синода који је срушио с власти Јована XII (чиме је мрачно доба папинства окончано, барем што се што Чезареа Баронија тиче) и генерално је био непријатељ римског племства које је контролисало папске изборе.

Због тога историчари указују да се његовим списима мора приступати обазриво и да се не може говорити да су баш све папе из овог периода биле посветовњачене и корумпиране. Многи су, кажу, били врсни администратори, веште дипломате, реформатори који су покушавали да очисте цркву од погубних пракси као што је симонија, многи су били градитељи који су обнављали римске цркве и палате. Оно што је проблем јесте начин на који су бирани и симбиотски однос са римском властелом, а то је управо оно што је целом периоду дало жиг порнократије.

Било је дванаест папа у тих нешто више од пола века; Сергије III је био Марозијин љубавник, Јован XI је био њен син са Сергијем ИИИ, Јован XII је био њен унук преко Алберика II од Сполета, док је Јован X био љубавник њене мајке Теодоре. Њих две, а посебно Марозија, бирале су практично директно и све остале папе тог периода.

Марозијин крај је дошао када се по трећи пут удала 932. године и то за Гвидовог полубрата Ига, краља Италије. Међутим, по канонском закону тај брак је због родбинске везе био илегалан, што је Иго покушао да заобиђе одрицањем и елиминисањем потомака другог брака своје мајке и давањем Тоскане рођацима његовог оца.

Ово је алармирало Алберика ИИ, Марозијиног сина, који је извршио државни удар током њихове свадбе; Иго је успео да побегне тако што се конопцем спустио низ замак, али је Марозија заробљена и бачена у тамницу у којој је неколико година касније умрла.

Што се тиче Теодоре, њу је Лијутпранд описао као "бесрамну кур*у која је римским грађанством владала као мушкарац". Очито није баш волео снажне и самосвојне жене. Углавном, она је преминула још 916. године.

Након што се "порнократија" завршила, неколико папа из властелинске куће Крешенти је било бирано на папску функцију да би се онда 1012. године Теофилакти поново вратили и дали троје узастопних епископа Рима, па чак и једног антипапу: Бенедикт ВИИИ, Јован XIX и Бенедикт IX су били припадници ове куће као папе, док је Бенедикт X био антипапа. Невероватно је то што је Бенедикт IX у чак три наврата био папа, а ишао је толико далеко да прода папинство свом куму који је постао Гргур ВИ, да би се онда предомислио, заузео Латеранску базилику и постао папа по трећи пут.

Све у свему, династија Теофилакта, изразито про-византијског усмерења и снажног анти-немачког, доминирала је римском политиком у периоду X-XII века.

Њихова је свећа догорела избором Лава IX за папу 1049. године, и сматра се да је управо њихово понашање на такозваном трону Светог Петра довело до Грегоријанских реформи које су поставиле темељ савременог начина избора папа и независности те институције од световних владара.

(Иначе, папа Лав ИВ је онај папа који је 1054. године - можда у претераном реформаторском жару и покушају да Римску цркву среди и уреди након хаоса и анархије, можда и из беса због провизантијске политике озлоглашених Теофилакта - из очитог незнања и цитирањем фалсификоване Константинове даровнице довео до Великог раскола између Истока и Запада, раскола који траје до данас.)

Међутим, Теофилакти нису у потпуности нестали: моћна римска властелинска кућа Колона њихова је млађа грана која је такође дала много папа у наредним вековима и која постоји до дана-данашњег.