ОВАЈ СОВЈЕТСКИ ОРДЕН ДОБИЛО ЈЕ САМО 20 ЉУДИ: Њиме је одликован и Тито, а добио га је чак и ЈЕДАН АМЕРИКАНАЦ
Током своје историје био је додељен 20 пута.
Русија данас обележава 77. годишњицу победе над фашизмом у Великом отаџбинском рату војном парадом на Црвеном тргу.
КАКО ЈЕ ЦРВЕНА АРМИЈА ОСЛОБОДИЛА ЕВРОПУ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ: Међу 17 избављених градова и БЕОГРАД очишћен од нациста
ШОЈГУ ЧЕСТИТАО ДАН ПОБЕДЕ: "Овај празник представља непоколебљив подвиг народа који је победио нацистичке освајаче"
Парада победе у Москви биће данас одржана на Црвеном тргу: Велика свечаност поводом 77. годишњице од ослобођења
Као и сваке године на паради ће учествовати неколико хиљада војника, јединица савремене војне технике, као и десетине авиона и хеликоптера.
За заслуге у Другом светском рату Совјетски савез делио је Орден победе, уједно и најређе додељивано одликовање на свету, што само говори о његовој специфичности и значају.
Орден победе је био највише војно одликовање у Совјетском Савезу. Установљен је Указом Президијума Врховног Савета СССР-а 8. новембра 1943. године, заједно са Орденом славе. Добијали су га само генерали и маршали за "вођење ратних операција на једном или више фронтова које су успешним окончањем донеле радикалну промену ситуације у корист Црвене армије".
Током своје историје био је додељен 20 пута (од чега 5 пута странцима), с тим што је орден додељен Леониду Брежњеву постхумно опозван.
Историја
Орден је предложио пуковник Н. С. Неелов у јуну 1943. године и том приликом је предложио назив "Орден за верност домовини", али је признање ипак добило садашњи назив у октобру исте године. Орден је званично установљен 8. новембра 1943, а први пут додељен 10. априла 1944. године Александру Васиљевском, Георгију Жукову и Јосифу Стаљину.
Касније су га добили и главнокомандујући савезничких снага. Готово сви ордени су додељени за време Другог светског рата, осим оног који је 1978. добио Леонид Брежњев али је тај орден опозван 21. септембра 1989. године.
Орден победе је могао бити додељен више пута истој особи (што је и учињено три пута), али за разлику од осталих совјетских ордена није на себи имао серијски број.
Број је био записан само у сертификату који се добијао уз награду.
Након смрти носиоца, орден се враћа држави и данас се они чувају у Дијамантском фонду у Кремљу.
Носиоци ордена
- Константин Рокосовски, совјетски маршал - одликован 30. марта 1945. године;
- Иван Коњев, совјетски маршал - одликован 30. марта 1945. године;
- Александар Василевски, совјетски маршал - одликован 2 пута, 10. априла 1944. и 19. априла 1945. године;
- Георги Жуков, совјетски маршал - одликован 2 пута, 10. априла 1944. и 31. маја 1945. године;
- Јосиф Стаљин, председник Савета министра СССР-а - одликован 2 пута, 10. априла 1944. и 26. јуна 1945. године;
- Родион Малиновски, совјетски маршал - одликован 26. априла 1945. године;
- Фјодор Толбухин, совјетски маршал - одликован 26. априла 1945. године;
- Леонид Говоров, совјетски маршал - одликован 31. маја 1945. године;
- Семјон Тимошенко, совјетски маршал - одликован 4. јуна 1945. године;
- Алексеј Антонов, совјетски генерал - одликован 4. јуна 1945. године;
- Двајт Ајзенхауер, амерички генерал - одликован 4. јуна 1945. године;
- Бернард Монтгомери, британски генерал - одликован 5. јуна 1945. године;
- Михаил И, румунски краљ - одликован 6. јуна 1945. године;
- Михаил Жимјерски, пољски маршал - одликован 9. августа 1945. године;
- Кирил Мерецков, совјетски маршал - одликован 8. септембра 1945. године.;
- Јосип Броз Тито, југословенски маршал - одликован 9. септембра 1945. године;
- Леонид Брежњев, председник Президијума Врховног савета СССР-а - одликован 20. фебруара 1978. године.
Познате личности у Другом светском рату
Шарл де Гол
Шарл Андре Жозеф Мари де Гол је био француски војни заповедник и државник.
Пре Другог светског рата, де Гол је био познат као заговорник сконцентрисане употребе оклопних и ваздухопловних снага. Током Другог светског рата је постао бригадни генерал, а затим вођа владе Слободне Француске у егзилу.
Између 1944. и 1946, након ослобођења Француске од немачке окупације, био је на челу француске привремене владе.
Позван да формира владу након мајске кризе 1958, подстакнуо је доношење новог устава и био је први председник Пете Републике, а на том месту је остао до 1969.
Његова политичка идеологија је позната под именом голизам, и она је имала велики утицај на потоњу политику Француске.
Алек Гинис
Отприлике 35 година пре него што је саветовао Луку Скајвокеру да „користи Силу“ као Оби Ван Кеноби, сер Алек Гинис је пилотирао пешадијским десантним бродовима на Медитерану.
Обучени теспијан, Гинис је своју позоришну каријеру обуставио 1939. да би се придружио Краљевској морнарици.
Искрцао је око 200 британских војника на плажама Сицилије током инвазије на Италију у јулу 1943. и наставио да преноси оружје партизанским борцима у Југославији.
Жозефина Бекер
Американка по рођењу, спарна сценска извођачица Џозефин Бекер први пут је стекла славу у Паризу 1920-их због својих ризичних плесних рутина – укључујући и ону у којој је носила откривајућу хаљину у потпуности направљену од банана.
Бекер је постала француска држављанка 1937. и наставила да служи својој усвојеној земљи током Другог светског рата као агент француског покрета отпора.
