СРЕДОЗЕМЉЕ ЈЕ ОД КЉУЧНОГ ЗНАЧАЈА ЗА РУСИЈУ: Потреба да се овлада морем има дубоке историјске корене
Русија је одувек тежила да изађе на топло море
Од 16. века када је започело окупљање руске државе, па све до данас, један од основих покретача развоја Русије као царевине, а касније Совјетске републике, до Руске федерације, била је борба за излаз на отворено море.
НАТО ОДАБРАО ПОЧЕТНУ ТАЧКУ НАПАДА: Русији прети највећа опасност из њене древне луке, Кијев стоји иза свега
ОДОБРЕН ПО ХИТНОМ ПОСТУПКУ: Пронађен лек против корона вируса, умањује ризик од смрти 70 посто
САВЕТНИЦА АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ: Припремите се, стиже нова пандемија, једина алтернатива је потпуно закључавање
Од Петра Великог који се сматра оснивачем руске морнарице територијална експанзија је прво била усмерена на Балтичко, а касније и на Црно море. Међутим, то је била дуготрајна борба како на Балтику где су господарили Швеђани, тако и на Црном мору где је апсолутни господар била Османска империја. Излаз је најпре био постигнут на Каспијском језеру, Далеком истоку и Белом мору, а победом над Турцима 1774. године Русији је омогућен излазак и на Црно Море.
Русији је тад признато право слободне пловидбе и право пролаза мореузима Босфором и Дарданелијем с чиме је омогућен и излазак на Средоземље. Изласком на Црно Море, Русија је постала црноморска држава. Значај проласка кроз два мореуза која раздвајају Европу од Азије био је значајан због тога што је омогућио руској царевини да изађе на такозвана "топла мора", јер она на којима је Русија господарила су се зими редовно ледила.
Деветнаести век био је период када је Русија учврстила своју позицију на свим обалама на које је излазила. Заузимањем Кавказа и Берсабрије Русија је учврстила позиције на Црном мору, с чиме је проширена од Грузијске обале до ушћа Дунава у Црно море и на северу заузимањем Финске учврстила је своју позицију на Балтичком мору. На Далеком истоку такође је направљен искорак па је 1860. године основан град Владивосток, а царевина се проширила прикључењем доњег Поамурја.
Владивосток је убрзо постао главна база флоте Далеког истока, а град је и копном био повезан транссибирском железницом са Москвом и Петровградом. Нешто касније Русија је 1900. заузела и Порт Артур који је изгубила у краткотрајном руско-јапанском рату 1905. године код Цушиме. Битка је завршена катастрофалним поразом руске флоте. Русија је изгубила Курилска острва (враћена у састав Совјетског Савеза после капитулације Јапана 1945), јужни део Сахалина и Порт Артур.
После Првог светског рата нестала је руска царевина, а на западним границама дошло је до промена. Финска, Естонија, Летонија и Литванија које су биле у границама Русије одједном су се нашле изван и прогласиле су независност. Такође делови Украјине и Белорусије су прикључени Пољској, а Берсабија је прикључена Румунији. Губитком територија на Балтику поморски положај сад Совјетског Савеза је био веома ослабљен, а његова обала сведена на уски коридор уз луку Лењинград.
Такво стање остало је до почетка Другог светског рата. Ситуација није била ништа боља током рата, међутим после завршетка "Великог отаџбинског рата" поморски положај Совјетског Савеза је знатно побољшан посебно на Балтику укључењем Естоније, Летоније и Литваније у састав СССР-а које су имале неколико добрих лука с чиме је стање на Балтичком мору поправљено. На Далеком истоку у састав СССР-а враћен је Сахалин и Курилска острва, а Порт Артур иако је повраћен враћен је НР Кини. Артичка обала је проширена на крајњем западном делу луком Пенчага, која је уз Мурманск једина совјетска лука која зими не леди.
Међутим све совјетске обале нису имале подједнаку важност иако је Совјетски савез излазио на два океана. Међутим, највећи део совјетског трговачког бродовља и поморске трговине одвијао се преко лука на Црном мору (Одеса, Поти). Ту је био сконцентрисан и највећи део трговачке морнарице, која се преко мореуза повезала са Средоземљем. На ово није могла да остане имуна ни Совјетска морнарица.
Средоземље за Совјетску морнарицу имало је незаобилазни значај "природне спојнице" која омогућује овој земљи излазак на остала мора и океане. Русија је као што смо и навели још од 17. века тежила да оствари присуство на Средоземном мору. Најчувенији адмирал и оснивач модерне флоте Совјетског Савеза адмирал Сергеј Горшков у својој књизи "Поморска моћ државе" заступао је тезу да је боравак руске флоте у Средоземљу омогућио развијање трговинских и културних веза са народима тог подручја, али истовремено руска флота је штитила Русију од напада непријатеља са југа.
Ваља напоменути да је ово присуство пратило много тешкоћа: један је свакако био пролазак кроз мореузе Босфор и Дарданели које је контролисала Турска, а чвршћих копнених ослонаца није било у прекоморским земљама и базама истуреног базирања, што је пре свега имао ривал из супротоног капиталистичког табора Сједињене Државе.
У послератном периоду се није одустало од Средоземља, него је то извођено пре свега веома пажљиво и постепено. Пре свега да се буде присутан макар и са скромнијим снагама до упловљавања јачег састава као испомоћ у случају неке кризе и заоштравања. Првобитно је било замишљено да се на обалама Југославије изграде војне базе у оквиру плана дугорочног повезивања територије обале северног Медитерана.
Међутим, тај план је што се тиче Југославије заустављен 1948. због Резолуције информбироа и заоштравања односа на релацији Београд – Москва. За реализацију овог плана била је остала само Албанија тада чланица Варшавског уговора, али са недовољно развијеном поморском инфраструктуром.
Све се променило 1958. када је склопљен Совјетско-Албански уговор о градњи сталне поморске базе у Валони где би биле снабедеване и краће време задржаване совјетске дизел-електричне подморнице. Већ августа исте године 4 подморнице класе "Wiski" (Project 608) почеле су своје базирање на Јадрану што је Запад означио као почетак совјетског сталног присуства у централном и источном Медитерану.
Две године касније број совјетских подморница порастао је за још три додатне да би се та цифра усталила на бројци од 12. Ових 12 подморница повремено се прикључивао по потреби Црноморској, Балтичкој, Северној или чак Пацифичкој флоти што је пре свега зависило од задатака. Совјетски Савез прве поморске вежбе у Средоземљу одржао је 1960. Из залива Валона у које је био укључен и албански подморничарски сквадрон и посаде које су измештене из црноморске флоте. У периоду 1957 -1960 забележено је било значајно присуство совјетске флоте у Медитерану, што је доведено у везу са активностима совјетског присуства у базама у Албанији.
Међутим, како то увек на Балкану бива преокрет се дешава 1961. године када Албанија напушта Варшавски пакт, прекида све везе са Москвом и новог савезника проналази у далекој НР Кини. Долази до губитка лука за базирање са чиме је црноморска флота остала без могућности за дуготрајно базирање у Средоземљу. Исте године дошло је до наглог пада броја дана које су на Медитерану проводили совјетски бродови. Тај број је већ са 800 нагло пао на 600 дана током 1963. године.
Совјетски адмирали су тражили начин да по сваку цену одрже присуство у Средоземљу, што је нарушило губитак албанских лука. Решење је пронађено у лето 1964. године када Совјети одлучују да крену у фомирање оф шор база за боравак посада и склапања уговора са пријатељским државама Средоземља. Овакве базе искључиво су посаде бродова и подморница користили за обнову залиха хране и воде као и ситне оправке. Пре свега искључиво су тражене земље које су имале бродоградилишта и користиле мокре докове како би могли да оправљају своје разараче и подморнице.
Решење је нађено у коришћењу луке Hammanet на Туниској обали и Хард Банк источно од Малте и острво Kithira западно од Крита. У првим годинама оф-шор базирања између 1963 и краја 1964 Совјетско присуство у Средоземљу је са 800 порасло на 1.800 бродских дана. У наредне две године успешно коришћење места за базирање у Средоземљу порасло је на 5.400 патролних дана и то са чак 15 различитих пловила.
