ОКИЋЕНА ДРАГУЉИМА И СКАНДАЛИМА: Живела је разуздано, створила слике које данас вреде милионе (ФОТО)
Када се спомену двадесете године прошлог века, многи се сете популарнисти џеза, прохибиције, "Великог Гетсбија", али и развоја арт деко стила у уметности
Била је једна од најконтроверзнијих сликарки са почетка двадесетог века, љубимица многих звезда "старог Холивуда" и жена која је изнад свега волела луксуз и богатство. Као и многи велики уметници, за живота није добила признање за своје радове, а данас се њена платна продају по баснословним цифрама и део су колекција неких од најславнијих личности.
"ПРЕД ВРАТИМА НАМ ЈЕ И ТРЕЋИ ТАЛАС ПАНДЕМИЈЕ" Опрез и акција почетком 2021. године
РУСИЈА У ПАКЛУ КОРОНЕ: Умрла 401 особа, укупно оболело преко два милиона људи
Када се спомену двадесете године прошлог века, многи се сете популарнисти џеза, прохибиције, "Великог Гетсбија", али и развоја арт деко стила у уметности, чији је један од најпознатијих представника била сликарка Тамара де Лемпицка.
Класичан, симетричан, праволинијски стил, који је инспирацију имао у кубизму и футуризму, свој врхунац је достигао управо у смелим радовима ове уметнице.
Рођена је као Марија Горска у Варшави 1898. године од оца Бориса Гурвик-Горског, који је био богати руски трговац или индустријалац, док је њена мајка, Малвина Деклер, дошла из богате пољске породице.
До краја није разјашњено да ли се она заиста родила у главном граду Пољске, зато што су постојале неке спекулације да је место рођења намерно "преместила" у Варшаву, а да се у ствари родила у Москви, како би прикрила јеврејско порекло свог оца.
Родитељи су јој се развели када је била дете, па је најраније детињство провела уз мајку и њене родитеље, да би се 1911. године преселила код рођака у Санкт Петерсбург, захваљујући којима је ушла у богате социјалне кругове.
Активно је посећивала културна дешавања, и елитне балове, а на једном од њих је упознала и будућег супруга Тадеуша Лемпицког, од кога је добила презиме по коме је остала упамћена у историји уметности.
Након венчања пар је живео у Санкт Петерсбургу, где их је задесила Октобарска револуција и 1918. године, као и већина припадника руске аристократије, беже у Париз.
У избеглиштву у Француској 1922. године Тамара започиње своју сликарску каријеру и стиче свој дефинитивни уметнички стил учећи сликарство од Андреа Лота - сликара, декоратера, критичара, теоретичара уметности.
На свом најпознатијем мушком портрету де Лемпицка је насликала првог мужа и то у периоду када је он, очајан због њеног раскалашног живота, оставио због друге жене. Бесна због тога, Лемпицка је једну руку на портрету оставила недовршеном и рад изложила као "Недовршен портет Тадеуша Лемпицког".
Своју уметност Тамара је убрзо схватила као улазницу у велико друштво и средство да дође до новца, који јој је био важнији од саме уметности.
- Нећу престати да сликам док моја рука не буде од чланка до рамена прекривена драгуљима - својевремено је изјавила.
Због тога, у свом најплодоноснијем периоду од 1925. до 1933. године, није одбила ниједну наруџбину, па је насликала преко сто портрета. Причало се да је чак и док слика била обучена у белу свилу, огрнута крзном, а да су јој руке биле окићене дијамантима.
"Лепа Пољакиња", како су у високим круговима звали де Лемпицку, била је нарочито омиљенима међу "маргиналним групама", па су је феминисткиње и хомосексуалци сматрали култном личношћу.
Била је редован гост лезбијских журки на којима је проналазила моделе, а касније их заводила.
Њене фотографије из лудих провода и нескривено бисексуално опредељење, пунили су тадашње таблоиде, а ванбрачне авантуре допринеле су разводу од адвоката Лемпицког, са којим је у браку добила ћерку Марију Кристину, звану Кизет.
Убрзо након развода Тамара де Лемпицка се поново удала, овог пута за мађарског барона Раула Куфнера, кога је упознала тако што је од ње наручио портрет своје тадашње љубавнице. Међутим, контроверзна и заводљива сликарка га је толико опчинила, да се њоме оженио и толерисао јој све њене авантуре и декадентни начин живота. Остао јој је веран све до своје смрти, 1962. године.
Иако је била један од најзначајнијих припадника Арт деко стила у уметности, критичари нису гледали благонаклоно на Тамарине радове док је била жива. Данас су веома тражени, а најпознатије аукцијске куће на свету их продају по огромним ценама. Џек Николсон, Барбра Стрејсенд и Мадона су познати као највећи колекционари њених дела.
На зиму 1939. године, Лемпицка и њен супруг преселили су се у Сједињене Америчке Државе. Она је одмах организовала изложбу у Њујорку, иако су живели на Беверли Хилсу.
Године 1940. постала је омиљени сликар међу холивудским звездама и друштвеном и финансијском елитом. Ипак, занимљива је чињеница да је и поред те популарности, чувена Пеги Гугенхајм одбила да неку од Тамариних слика изложи у свој Музеј уметности двадесетог века.
У периоду живота у Америци, нарочито након пресељења у Њујорк 1943. године, интересовање за њено сликарство почиње да опада, а припаднике високог друштва тог времена су много више занимале забаве које је правила.
Њене нове слике нису биле добро примљене на изложби 1962. године у Иолас Галерији, те Лемпицка чврсто одлучује да никада више не изложи своје радове, и повуче се из активног живота као професионални уметник.
Слика која је остала као најбољи доказ живота каквим је живела Тамара де Лемпицка је чувени "Аутопортрет" или "Тамара у зеленом бугатију" из 1932. године. То је њена најрепродукованија слика, а представљала је симбол модерне и еманциповане жене која не мари за норме тадашњег друштва.
После смрти мужа Тамара је отишла на три пута око света бродом, а када се вратила настанила се у Хјустону, како би била ближе ћерки и њеној породици.
Ипак, 1978. године одлучила је да се одсели у Куернаваку у Мексику, где је две године касније, 18. марта 1980. године и преминула. По њеном захтеву, кремирана је, а пепео је расут изнад вулкана Попокатепетл.
