Зашто је победа над тероризмом ПРАЗНА ПРИЧА: Запад у Сирији понавља грешке из Авганистана

Припадници Северне алијансе, уз помоћ ваздушних снага НАТО-а, победоносно су ушли у Кабул 14. новембра 2001. године и окончали петогодишњу власт талибанског режима.

Свега неколико недеља касније, власт Талибана је срушена у целом Авганистану, а Исламски емират је престао да постоји. У симболичном чину, који је добро илустровао тотални колапс талибанске власти, врховни вођа Мула Мухамед Омар, био је приморан да напусти њихово главно упориште Кандахар, на мотоциклу и у пратњи свега неколико бораца.

Крајем 2001. и почетком 2002. године Талибани су деловали као ствар прошлости и њихов покрет је био на корак од нестанка. Остаци су се повукли у најудаљеније планинске крајеве Авганистана или су пребегли у Пакистан. Западна војна коалиција није имала намеру да се повуче након мисије и њено војно присуство је непрестано јачало. Током целе 2002. године америчке и савезничке снаге су активно прогониле остатке талибанских снага како им не би дали простора за регруписање.

Талибани за само пет година бацили моћну западну алијансу на колена

Ипак, упркос тоталној територијалној дезинтеграцији талибанске државе, окупацији Авганистана од стране најмоћније светске војне коалиције и отпору већине непаштунског становништва, Талибани су не само успели да опстану као организовани покрет, већ су моћну алијансу која је планирала да их уништи, бацили на колена и у потпуности понизили. До 2006. године Талибани су поново успоставили доминацију у паштунским областима јужног Авганистана и наносили сталне губитке бројчано и технолошки супериорнијим савезничким снагама.

Суочени с талибанским покретом, који је сваког дана постајао све јачи, амерички властодршци су реаговали панично и на исти начин као њихови совјетски претходници током осамдесетих година прошлог века - повећавањем војног присуства и све већом агресивношћу. 

Резултат оваквог приступа је био очигледан већ 2011. године. Тад су Талибани организовали масовни напад на Кандахар који је успео да угрози и центар града. То је јасно показало све већу немоћ алијансе чак и у највећим урбаним срединама. Талибани се чак у том периоду шире и на северна подручја која су била далеко од традиционалних паштунских упоришта на југу земље.

Пентагон је на време препознао тотални крах свог подухвата али признавање пораза америчкој и светској јавности није била опција! Уместо искреног и отвореног признања, да су после десет година рата Талибани у далеко бољој позицији него 2001. године, амерички властодршци повлаче неочекивани потез. Најавили су повлачење из Авганистана и представили га као логичан исход успешног пројекта стабилизације, односно, изградње нације и демократије у тој земљи.

Званична реторика највеће модерне суперсиле 2014. године није се много разликовала од изјава руководства Совјетског Савеза 25 година раније. Тада је повлачење совјетских војника у Москви приказивано као крај успешне мисије помоћи братској социјалистичкој републици, која ће се иначе распасти свега три године касније.

Крах америчке стратегије против тероризма

Званични крај америчког активног војног ангажмана у Авганистану децембра 2014. године је уједно представљао и крах америчке стратегије борбе против тероризма.

Исто као што је пораз у Вијетнаму био симбол краја директног америчког војног ангажмана у борби против комунизма, пораз у Авганистану је у потпуности дискредитовао присталице континуираног америчког војног присуства у муслиманским земљама. Велики људски губици и енормни финансијски трошкови су од почетка арапског пролећа 2011. године приморали америчко вођство да има искључиво индиректну улогу у догађањима у региону.

Фундаментални узроци америчких (prethodno и совјетских) неуспеха током протеклих 15 година леже у једном дубоко погрешном схватању како функционишу традиционална друштва и у веровању да у милитаризацији лежи решење свих проблема с којима се та друштва суочавају.

Амерички стратези, верујући у политику силе, сматрали су да се победа у рату остварује пуким физичким уништавањем противничких војних снага, а да ће мир неизбежно уследити након војне победе. Овај промашени војни концепт, који је дубоко укорењен у западној политичкој и војној мисли (укључујући и руску) већ је доживео потпуни колапс у Авганистану, а врло вероватно ће га доживети и у Ираку и Сирији.

Пад Мосула и Раке током 2017. године се представља као велики тријумф америчког оружја. Но, случај Кабула 2001. године нас упозорава да политички и друштвени фактори, који су изражени у тим државама, чине 'победу' дугорочно неодрживом.

У Авганистану је инсталација проамеричке владајуће хунте довела до масовног незадовољства у конзервативним паштунским областима и омогућила талибанском покрету да се брзо опорави. Заузимање великих урбаних центара и остваривање конвенционалних војних циљева није ни у најмањој мери допринело повећању стабилности и сигурности у држави.

Клептократска власт, коју су већином чинили по злу запамћени заповедници паравојних формација с почетка деведесетих година прошлог века (међу њима су били и такви људи као што је бивши владар Кандахара и осведочени педофил и силоватељ Гул Ага Шерзаи) и прозападни дисиденти без угледа међу традиционалним племенским структурама, била је лош избор за земљу којој је највише требала поштена и способна влада.

Запад у Сирији понавља грешке из Авганистана

Захваљујући асиметрији која је владала у ватреној моћи, авганистанска влада никада није могла изгубити неки од већих градова, али су Талибани кроз вешту кампању која је комбиновала елементе политичког, војног, верског и социјалног приступа успели обесмислити појам "владе" у већем делу руралних области државе.

Док масовни медији придају велику пажњу објективно симболичним догађајима, као што је краткотрајно талибанско заузимање града Кундуза на северу земље (петог града по величини у држави) и каснијем ослобађању града, права битка за контролу земље се догађа у пространим руралним областима у којима живи већина становништва.

А Талибани већ дуже време добијају ту битку. Чак и амерички службени извори потврђују да Талибани контролишу или имају значајан утицај у бар половини од 407 округа у које је административно подељен Авганистан. А ова контрола се не заснива искључиво на голој сили, јер у многим окрузима чак ни најосновније социјалне делатности, попут образовања, не могу функционисати без Талибана.

Слично као и у Авганистану, западна коалиција је концентрисана искључиво на краткорочне војне циљеве и властите политичке интересе, а дугорочна изградња одрживих институција, изгледа да уопште није у плану.

"Победа" се дефинише бројем "ослобођених" градова и села, без обзира на средства која су коришћена приликом њиховог заузимања и макар то значило и физичку деструкцију целих насеља и разарање целих друштвених заједница. Напредак у борби против Исламске државе се мери бројем убијених милитаната и уништених позиција, чак и кад то значи да иза сваког ликвидираног "терористе" остају десетине разјарених чланова породице, рођака, саплеменика и пријатеља.

"Коначна победа" се проглашава онда кад су сурове али функционалне институције Исламске државе поновно замењене локалним криминалним клановима, који служе својим патронима у Багдаду и Дамаску, а који су првобитно и изазвали успон ИД својом корупцијом и бахатошћу.