Овај познати Новосађанин је био морнар, а након тога му се судбина потпуно преокренула
Један од ретких позоришних људи код Срба.
Нови Сад се може похвалити богатом историјом, али оно по чему се овај град посебно истиче јесте број великих имена која су овде рођена. Једно од тих имена јесте и велики српски књижевник Коста Трифковић.
Дом молитве свих народа: Представљамо вам новосадску Синагогу
Коста Трифковић рођен је у Новом Саду 1843. године. У овом граду завршио је основно и средње образовање, а затим одлази у Ријеку где завршава поморску школу. Једно време је био морнар, међутим, врло брзо је увидео да му овакав живот није примамљив. Затим завршава права и постаје први општински чиновник, а касније адвокат у Новом Саду, где је живео све до смрти 1875. године.
Оно што је посебно интересантно за Трифковића, јесте то да је један од ретких позоришних људи код Срба. Он је свој живот посветио оскудној српској драмској књижевности, и то комедији. Последњих година свог живота посветио се позоришту, и у том периоду написао је око петнаест позоришних дела.
То су већином шаљиве игре, као Избирачица, Школски надзорник, Златна барка, Честитам и Љубавно писмо, или драмати, Француско-пруски рат, као Младост Доситеја Обрадовића и На Бадњи дан. Он је прерађивао и туђе, махом немачке, лаке и шаљиве позоришне комаде: Мило за драго, Тера опозицију и друге. Огледао се и на приповеци и лирској поезији. Написао је још и знатан број хумористичних прича и цртица по ондашњим листовима и часописима.
Оно што је најбоље код Трифковиха то су мале комедије, обично у једном чину, у којима је сликао српско грађанско друштво у Новом Саду око 1870. У тој малој грађанској комедији слика се живот малих људи, са њиховим малим страстима и малим манама. Писац није над тим малограђанским друштвом, но сасвим на његовом нивоу, он није његов виши сатиричар, но његов производ и његов забављач.
Он доста добро оцртава тај мали свет, не са цензорским ставом строгог сатиричара или са озбиљношћу дубоког социолога, но у лаком хумору, незлобиво, као човек који је и сам живео тим животом. Трифковић је читао велике комедиографе, али се зауставио на најобичнијој комедији, на комедији интрига, у којој се Скриб одликовао. Он доста природно заплеће догађај, уме да дâ интереса, и размршава на вешт начин, на задовољство својих гледалаца.
Али у заплетању интрига он уме да изнесе и типове, да дâ лак и пригодан дијалог, онакав какав се одиста говори, чак и да пружи малу слику свога доба, управо новосадског друштва на крају омладинског покрета. Свуда се показује као лак и пријатан писац, који није без духа и укуса. Све то није ни дубоко ни снажно, доста је наивно и старинско, али је пријатно за гледање. Зато се Трифковић, који нема ни памети, ни дубине, ни озбиљности Јована Ст. Поповића, и одржао до данас на позорници, и зато је један од најпревођенијих писаца српске књижевности. Поједини његови комади су превођени на немачки, француски, талијански, мађарски, словеначки, бугарски.
