НОСИОЦИ ИСТОРИЈЕ! Они су најзнаменитији Шиђани

У историји Шида постоје оне личности којих се свака нова генерација Шиђана с поносом сећа. Те стваралачке и креативне личности својим делима су артикулисали  културне и историјске особености града у којем су рођени, чинећи тај град простором који је препознатљив у ширем социо-културном контексту.

Почетком 18. века Шид је био једно од највећих насеља на простору између Винковаца, Вуковара и Сремске Митровице, са већинским српским становништвом од настанка па до данашњих дана.  За време од када постоје писани документи о Шиду, могу се уочити четири значајна периода у његовом развоју; први од Карловачког мира 1699. до 1745. године, период укључења у Подунавску војну границу, други период од 1745. до 1777. године када је Шид био под коморском управом, трећи период од 1777. до 1848/49 године у којем је Шид био под влашћу грко-католичке крижевачке бискупије и заједно с Беркасовом чинио Шидско властелинство и четврти период када се 24.11.1918. године Скупштина Срема одржана у Руми у кући Жарка Миладиновића  изјаснила за прикључење Срема Србији, док је дан касније, 25.новембра 1918. године Велика Народна Скупштина у Новом Саду донела је одлуку о присаједињењу Срема, Баната, Бачке и Барање Србији.

Од момента када се Шид појавио као насеље, у њему су се постепено развијале институције социјалног, економског, просветног, политичког, културног живота помоћу којих се уобличавао и развијао укупан друштвени живот становника Шида. Тако на пример; Црква Светог Николаја у свом првобитном облику саграђена је 1721. године, прву апотеку у Шиду отворио је магистар фармације Аугуст Козјак 1848.године, Ловачко друштво основано је 1880. године, часопис ''Ђаволан'' почиње да излази 1881. године,  Краљевски котарски суд у Шиду почиње с радом 1875. године, Српско црквено певачко друштво ''Јавор-Гусле'' основано је 1876.године, Српска читаоница основана је 1889. године,  друштво ''Srpski соко'' основано је 1905. године, прва штампарија у Шиду основана је 1908. године, спортско друштво ''Фрушкогорац'' основано је 1910, Црвени крст 1922. године, биоскоп у Шиду је основан 1922. године,   друштво Српска Национална Омладина ''Бранко Радичевић'' основано је 1923. године, Добротворно ватрогасно друштво основано је 1924. године, Друштво за унапређење Шида основано је 1936. године, Добротворна задруга Српкиња основана је 1937. године, итд пише Нова српска политичка мисао.

Сава Шумановић је рођен 22. јануара 1896. године у Винковцима. Он је  најбриљантнија личност у историји Шида, један од најзначајнијих и најоригиналнијих српских сликара у историји српског сликарства,посебно 20. века, миљеник Шида, личност чија су дела обасјала Шид, уткала се у културни идентитет овог града, али и идентитет српског народа уопште. Отац и мајка Саве Шумановића- Милутин и Персида рођена Тубић потицали су из угледних и богатих грађанских  породица. Када је Сава имао четири године породица Шумановић се сели из Винковаца у Шид где Сава завршава основну школу. По завршеку основне школе Сава Шумановић уписује Реалну гимназију у Земуну, уписује сликарски курс који је водио његов гимназијски професор Исидор Јунг. У то време упознаје се са сликарством Сезана и Ван Гога. После матуре, он је чврсто решен да сликарство буде његов живони позив упркос вољи његовог оца да он постане адвокат.

Георгије Магарашевић је рођен у Шиду 10. септембра 1793. године и представља једну од најзначајнијих личности у историји Шида. Основну школу завршио је у Шиду, а гимназију је похађао у Сремским Карловцима. У време када је Георгије Магарашевић уписао гимназију, Сремски Карловци су били центар српског црквеног, културног и интелектуалног живота у чијем средишту се налазио митрополит Стефан Стратимировић. По завршетку гимназије 1811. године, Георгије Магарашевић уписује  студије филозофије у Пешти. После годину дана студија враћа се у Сремске Карловце, и запошљава се у гимназији као професор хуманистичких предмета и историје. Један од његових ученика био је Јован Хаџић, који је касније постао први  председник друштва Матице Српске. Сви тадашњи песници, филолози, филозофи окупљени око Карловачке гимназије, представници српске грађанске интелигенције у Војводини,  бавили су се питањима српског језика, књижевности и историје.

Симеон Пишчевић је рођен у Шиду 14. септембра 1731. године. Његов деда Гаврило Пишчевић служио је у аустријској војсци за време Великог бечког рата (1683-1699) под командом Еугена Савојског-аустријског принца и војсковође.Један од Пишчевића био је ађутант принца Александра Виртембершког за време његовог боравка у Београду. Алекса Пишчевић био је капетан у Чачку 1724. године и преко њега је патријарх српске цркве Арсеније ИВ Јовановић Шакабента одржавао везе с Карловачком митрополијом. Стефан Пишчевић, отац Сименона Пишчевића био је капетан подунавске ландмилиције и заповедник Шида. Мајка Симеона Пишчевића била је сестра новосадског оберкапетана Секуле Витковића. Симеон Пишчевић је школовање почео у Шиду, а наставио у Петроварадинском Шанцу. У Петроварадинском шанцу је од 1735. до 1740. године похађао Латинско-словенску школу чији оснивач је био бачки епископ Висарион Павловић. У вези ове школе треба рећи да је она значајно допринела стварању српске грађанске интелигенције у Војводини током 18. века. Симеон Пишчевић по завршетку школе у Петроварадинском Шанцу одлази у Беч где наставља школовање. Ту је научио немачки језик, аритметику и геометрију. Симеонов отац Стефан је хтео сина да упише у Пијаристичку гимназију, али с обзиром да је Симеон припадао православном хришћанству, тај упис је био немогућ. После Беча, Симеон одлази у Сегедин и Осијек, где учи правну и судску администрацију. И Стефан и Симеон Пишчевић су током пролећа 1740. године учествовали у Рату за аустријско наслеће као војници пука српске подунавске ландмилиције.

Филип Вишњић је рођен 1767. године у имућној породици Вилића у селу Горња Трнава код Угљевика. Ослепивши у детињству од богиња, Филип Вишњић постаје професионални певач-гуслар. Путовао је по босанском пашалуку,а најважнији моменат његовог живота био је  прелазак у Србију. Упознавање устаничке Србије утицало је на рађање Филипа Вишњића као песника. Вишњићев опус обухвата седамнаест песама, 5001. стих. Две песме,које су га највише прославиле, биле су; ''Почетак буне на дахије'' и ''Бој на Мишару'', али једнако су значајне и његове остале песме; ''Бој на Чокешини'', ''Бој на Салашу'', ''Smrt Краљевића Марка'',  ''Кнез Иван Кнежевић'', ''Хвала Чупићева'', ''Бој на Лозници'', ''Бијелић Игњатије'', ''Stanić Станојло'', итд. По свему судећи, Филип Вишњић не само што је био преносилац и редактор народних песама, он је и сам био творац епских песама.

Миливоје Мауковић рођен је у Шиду 1840. године. У Минхену је похађао сликарску академију,али је након одузимања стипендије, ипак није завршио. Повратком у Шид, Миливоје Мауковић отвара прву књижару у Шиду и посвећује се сликању шаљивих цртежа и карикатура које објављује у листовима као што су; ''Шаљиви астроном'', ''Жижак'', ''Абуказемов шаљиви календар'', ''Starmali'', ''Јавор'', ''Srpske илустроване новине'', ''Ђаволан'', итд. Миливоје Мауковић је у Новом Саду 1879. године покренуо лист: ''Шаљиви астроном '', чији је само један број изашао. У том првом и једином броју објављује кратки стрип; ''Малерозни танцер-пола смешно, пола-жалосно збитије у 16 фигура, збива се обично на каквој српској омладинској беседи''. У Шиду 1881. године покреће лист ''Ђаволан'', истичући да ће то бити први шаљиви илустровани лист. Овај лист је изашао у само неколико бројева јер је Миливоје Мауковић баш када је основао лист и када је лист почео да излази преминуо у својој 41. години.Сарађивао је са Јованом Јовановићем Змајем и његове илустрације су симбол Змајевих песама; ''Материна маза'', ''Доручак'', ''Бако,бако стара бако''. Бавио се политичком карикатуром и друштвеном сатиром и брзо је стекао популарност од 1874. до 1881. године, а савременици су му прорицали сјајну будућност. Данас се сматра првим српским професионалним илустратором, претечом српског стрипа. Миливоје Мауковић је преминуо 1881. године у Шиду.

лија Башичевић Босиљ, самоуки шидски сликар, један од најзначајнијих представника српске наивне уметности,  рођен је у Шиду 2. августа 1895. године.Основну школу, која је у то време трајала четири године, завршио је у Шиду. По завршетку школовања укључио се у рад на породичном имању. Током Другог светског рата, са своја два сина Димитријем и Војином борави у Бечу. После Другог светског рата, због неслагања с задругарским системом у ФНРЈ с којим је био у спору, изгубио је имање које је припадало породици Башичевић и суочио се са репресивним притисцима комунистичког сиситема, али и са вишком слободног времена које је наступило у животу Босиља након што му је одузето имање.

Драгутин Грчић рођен је у Шиду 1859. године. У марту 1891. године именован је за краљевског јавног бележника са седиштем у Шиду. Био је председник Српске православне црквене општине, председник Српског црквеног певачког друштва ''Јавор-Гусле'', један од акционара и оснивача чувене Српске банке у Загребу, богати земљопоседник који је у поседу имао око 400 јутара земље. Драгутин Грчић је, такође, био теча сликара Саве Шумановића. Убијен је од стране усташа 30. августа 1942. године у Сремској Митровици.