Пантовић "Који је концептуални критеријум по ком Дубравка Стојановић у оквиру програма ЕПК трује јавност својим кошмарима?"
Програм уприличен у оквиру пројекта "Тврђава мира" протекао је у форми изношења политичких ставова појединих интелектуалаца из Србије и региона.
Поставља се питање по ком критеријуму, по којој програмској агенди и по којој мапи пута предатој у Бриселу се омогућава србофобима попут Дубравке Стојановић да засипају јавност својим фантазмагоријама и спекулацијама за које не нуде никакве доказе, аргументе или чињенице којима би их поткрепили.
ВУЧЕВИЋ ЧЕСТИТАО БАСКЕТАШИМА НА ОСВОЈЕНОМ ЗЛАТУ: "Хвала вам, баскеташка господо, у име града Новог Сада, у име Србије"
ОБЕЛЕЖЕН 22. ЗАВИЧАЈНИ ЗБОГ: Градоначелник Вучевић поручио "Различитост треба да негујемо, а посебно српску културу"
ПОЧЕЛА ДВАНАЕСТА МЕЂУНАРОДНА РЕГАТА "ВОДЕ ВОЈВОДИНЕ" Вучевић: Прелеп дан на Дунаву, да се још једном уверимо у лепоте нашег града (ФОТО)
Наиме, сијасет медија у Србији (у којој дакако владају медијски мрак, једноумље и диктатура) пренели су тврдњу историчарке Стојановић да се режим у Србији нада наставку ратова у региону и да је српски свет заправо нека врста шифре за васколике ратне трубе и планове. Историчарка је заборавила да је Србија предала све оптужене Хагу, а да је, рецимо у Хрватској на делу не само реафирмација усташтва већ се и челник војске и државе која је починила силне ратне злочине и етнички почистила Србе из Хрватске, Фрањо Туђман доживљава националним херојем пар екселанс и да његово име носи чак и загребачки аеродром. Можете ли да замислите да се аеродром у Београду зове по Слободану Милошевићу? Наставак ратова можда сања неки изопачени појединац у естаблишменту, али да режим у целини "сања" о наставку ратова је изузетно тешка, крупна и озбиљна оптужба да би била изнета и испаљена без икаквих валидних аргумената. Српски свет промовисан је као културни модел и осим, евентуално, министра Вулина који му даје и политичку конотацију, ни један члан "режима" не помиње и не афирмише српски свет у смислу политичког деловања.
А нарочито не у смислу ратнохушкачког и освајачког модела. Такође, режим у Србији не афирмише и не подржава Ратка Младића већ се ту и тамо у медијима може прочитати да ваља инсистирати на правичном суђењу и људском третману у затвору за њега, а реч је о праву које имају и најгори криминалци и злочинци. Режим у Србији много више подржава интелектуалце којима се привиђају ратни покличи режима у Србији јер је, на пример, догађај у оквиру кога је Дубравка Стојановић оптужила власти за најмонструознију ствар која се може замислити - да сањају, прижељкују и раде у прилог рата, финансиран највећим делом из буџета ове земље, а Фондација ЕПК настала је из институција система.
Када би се ишло за овом наопаком логиком и светоназором Стојановић, могло би се рећи да постоје превазиђени, петрификован и у деведесетим годинама балзамовани остаци политичке и интелектуалне псеудо елите која не зна шта би даље са својим животом уколико не би било баука великосрпског национализма, покоре српског света и Србије као континуиране претње за васколики светски мир и стабилност! Од чега би живели србофобни остаци политичке класе када би на Балкану завладали мир, слога и просперитет?
Отуда, можда ови политички метузалеми и диносауруси сањају наставак ратова током којих би добијали нове грантове иностраних фондова, писали нове књиге о опакој Србији етц. Све време диктатуре, сиромаштва и аутократије у Србији држе своје катедре, пишу књиге и уџбенике, примају грантове и хонораре из иностранства за ширење обмана и опсена о сопственом народу и њеним политичким елитама, живе у својим пространим становома у Кругу двојке... и нека тако и остане и нека им је са срећом, само било би добро кад изнесу гнусне увреде за режим за који је гласала озбиљна већина бирача у Србији да подастру јавности адекватне и релевантне аргументе.
Но, на страну политичке расправе и дебата о томе шта се привиђа историчарки Стојановић и њеним малобројним истомишљеницима, кључно питање овде гласи - по ком криреријуму, по којој програмској агенди и у оквиру које културне концепције се позивају јавне личности да износе екстремне политичке ставове, а да, на пример, истовремено на истом месту нису били другачије мислећи људи па да се макар о датим питањима укрсте аргументи. Такође, у оквиру програма Крокодил изнете су увреде на рачун актуелног градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића.
Чак и када би цео опус и каријеру Милоша Вучевића подвргли дебати и анализи, једна ствар би била неспорна. А то је чињеница да је уложио огроман лични и полтички труд и енергију, чинио све што је у његовој моћи да Нови Сад добије престижну титулу Европске престонице културе. Па ако већ не желите да га хвалите, макар не морате да га јавно пљујете, дегутантно је и неприлично.
Јер да није било његовог вишегодишњег прегалаштва, не би било ни вашег програма на коме се, уместо културним питањима бавите политиком! Мада и даље нико разложан не види смисао, копчу и светоназор по ком би таква дебата била примерена програму који се одвија у оквиру Европске престонице културе.
