"НЕМА ДАНА ДА НА ЊЕГОВОМ ГРОБУ НЕ ЗАТЕКНЕМ..." Отац Небојше Глоговца о неправди и великој неистини: "Борим се"

Прошло је већ пет година откада нас је прерано напустио великан српског глумишта Небојша Глоговац у 49. години.

Само годну дана након тога, преминула је и његова мајка Милена. Отац Милован Глоговац у дирљивом разговору са Марином Рајевић Савић, мајком Вујадина Савића, открио је да бол не пролази, али да снагу проналази у вери.

На почетку разговора открио је како заправо није био свестан глумачке величине свог сина због тога што је он за породицу представљао пре свега фигуру сина, брата, супруга и оца.

- Тај део његове личности за нас је био врло интересантан, а што се тиче уметничке вредности - то су други процењивали. Вероватно ми не бисмо могли да будемо објективни због осећања да је то наше дете. Глума је специфичан посао и свакако нам је било стало да покаже праве резултате. Када је кренуо тим путем, имали смо један другачији разговор. Небојша је прво уписао психологију. Један од професора, Браца Огњановић, шалио се како је он од Небојше направио глумца јер га је оборио два пута. Кад је видео да ту треба много да се "запне", да се ради, одлучио се за глуму. Ја сам испрва мислио како неће успети да упише глуму. Мој услов је био да упише и теологију. Небојша је заборавио то обећање касније. Говорио сам "боље да буде добар глумац, него лош свештеник". И даље сматрам да је завршио теологију, много би му користило у послу којим се бавио - истакао је Милован.

Глоговац је у серији "Равна гора" тумачио лик Драже Михаиловића, затим је играо у филму Рајка Грлића "Устав Републике Хрватске". На Пулском филмском фестивалу добио је награду за најбољу мушку улогу. Милован каже како је тек тада схватио да је Небојша заиста изузетан глумац.

- Хвалили су га сви. Веома брзо научио је дијалект. Лик Драже му је легао, будући да смо ми потекли из четничког краја. Причао је како је том улогом одужио дуг према прецима - присећа се отац.

Када је Небојша напустио овоземањски свет, једино вера у то да није све завршено, дала је наду оцу Миловану. Иако је, како каже, бол непреболан што се смрт догодила рано, што се догодила на такав начин - верује да је она пролаз у вечни живот и да ћемо се са својим упокојенима наћи поново у царству небеском.

- Док смо ми живи, молитва је веза са онима који више нису са нама. Богу се обраћамо као пријатељу, као једном од нас који је прошао кроз људске проблеме и због тога је у стању да схвати наш бол и тугу. Четрдесет година сам сахрањивао људе. И младе и старе и децу и покушавао да им као свештеник пружим утеху, дам наду, очувам веру. Али када се мени десио губитак, био сам препуштен томе да сам нађем снаге да очувам себе у болу. Морам да додам да је велика неистина да сам ја сину држао опело на сахрани - истиче он.

Милован се присетио и Небојшиних првих глумачких корака које је, према његовим речима, направио баш у цркви.

- Ту је стекао однос према публици и јавности, рецитовао, певао, био је грлат и гласан... Након тога кренуо је у Драмску групу Радио Београда код Мике Алексића од своје 12. до 18. године. Волео је глуму и волео да одлази код деде на село. Ту се формирао и његов слободарски дух - прича отац.

Небојша је био верник и суштински везан за цркву, а Миловану нису дозволили да му постави крст на месту где је сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду што му је посебно тешко пало. Од идеје да постави верско обележје на Небојшин гроб не одустаје ни данас, иако су му већ једанпут скидали постављени месингани крст. Разлог је тај што се такав крст не поставља у Алеји заслужних грађана.

- Нема дана да на његовом гробу не затекнем цвет. Имао је очигледно много поштовалаваца. Плоча је увек сређена, обрисана, неколико свећа гори. Драго ми је због тога - поручио је на самом крају Милован Глоговац.