Дигитална дистрибуција музике: шта то уопште значи?
Могло би се рећи да је од свог настанка до данашњег дана, музика као таква променила толико облика, да сада већ сасвим сигурно више није могуће све облике набројати, а камоли навести и шире објаснити. Могло би се рећи и да се исто то десило и са музичким жанровима. Од најједноставнијег тона током векова дошли смо до најразличитијих фузија жанрова, у чему се уједно и огледа лепота музике.
Заједно са променом облика музике и њених жанрова, мењали су се начини на који се музика слуша, али и начини на које се дистрибуира. Музику смо најпре слушали путем радија који је тада представљао ништа више до једне обичне кутије из које излази звук. Добили смо потом и друге носаче звука: грамофонске плоче, касете, цд-ове..
Они који су се бавили музиком, снимали су своје песме на ове носаче звука, који су потом као такви дистрибуирани у специјализованим музичким продавницама, на пијацама, на киосцима. Овакав начин слушања и дистрибуције музике трајао је годинама.
Постоје људи који и дан данас купују музику са ових носача звука, али пре свега као неку успомену на физичко издање омиљеног албума. Ипак, можете ли данас замислите просечну, рецимо петнаестогодишњу особу како слуша музику на грамофону са грамофонске плоче или са било ког од наведених носача звука? Наравно да не. Музика се одавно слуша и дистрибуира на другачије начине.
Одговор на питање зашто је то тако, сасвим сигурно лежи у дигитализацији. У свом најширем облику то је процес у ком се један објекат, слика, звук, сигнал из свог аналогног облика претвара у дигитални.
На примеру радија, ово укратко значи да радио као такав више не мора да подразумева предајник у свом физичком облику и са својом фреквенцијом. Могуће га је слушати преко интернета, на телевизору, на лаптопу, на телефону, а велики број радио станица сада има и сопствене апликације.
Како је дигитализација променила начин на који се музика дистрибуира?
Сфера у којој је дигитализација узела можда и највише маха јесте начин на који се музика слуша и дистрибуира. Животи су постали много бржи појавом интернета, технологија се развија ненормалном брзином и на све те потребе морало се некако одговорити. Одговор лежи у дигиталним платформама.
Међу најпознатијим музичким платформама односно стриминг сервисима налазе се Spotify, Деезер, Apple Мусиц, Тидал. Важно је поменути и YouTube, који је међу свим набројаним заправо једина платформа која подразумева и тон и слику. Револуцију по питању дигиталне дистрибуције направио је Напстер, будући да је то била прва таква платформа.
Као што је случај са свим другим областима, и дигитална дистрибуција има своје предности и мане. Једна од предности сасвим сигурно јесте доступност глобалне публике, већа територијална покривеност за мањи трошак и нижи трошкови дистрибуције.
Ове предности можда је и најлакше објаснити на примеру успешних извођача. Сетите се само корејског извођача PSY-a и његовог планетарног хит Гангнам style! Без савременог начина дистрибуције та песма никада не би постигла да буде виђена на платформи YouTube чак пет милијарди пута или да буде стримована 500 милиона пута на Spotify-ju у изворној верзији. Те бројке су још веће када се на њих додају различити миксеви и остале варијанте песме. Замислите само, да су се продавали физички носачи звука у овим количинама колико би година требало да се произведу, превезу, продају?
Дигитална дистрибуција има наравно и своје мане, као што су већа могућност пиратерије и мања зарада по слушању односно streamovanju у односу на физичку продају, али с обзиром на то колико технологија напредује из дана у дан, нико се више не одлучује за физички облик дистрибуције.
Са друге стране, процес стварања остао је исти. Музичари и даље снимају своју музику, само што се она више не преноси на касете.. Преноси се управо на дигиталне платформе. Ипак и до тих платформи потребно је некако доћи. Сви знају да се музика данас слуша преко ових платформи, међутим како она стиже на дигиталне сервисе и ко може да је окачи? Суштински, сви могу своју музику да окаче на дигиталне платформе, с тим што постоје одређени услови које је прво потребно испунити као и процес верификације.
Разлика између тога када то ради појединац и компанија која се бави дигиталном дистрибуцијом лежи у томе што компаније могу добити боље услове него појединци, али и то што имају директне везе или уговоре са овим платформама.
Постоје наравно и платформе које омогућавају појединцима да уз накнаду поставе своју музику на ове стриминг сервисе, међу њима се посебно издваја ДистроКид који је можда и најпознатији на нашим просторима, али овакве платформе не нуде корисницима никакву техничку помоћ.
Управо из тог разлога, велики број извођача верује да је много боља опција сарадња са компанијама које се баве дигиталном дистрибуцијом, јер могу да им пруже већи маркетиншки и дистрибуцијски потенцијал, а неке од њих и техничку и правну помоћ. Чак и највећи музичари имају своје дистрибутере баш како не би радили самостално.
На регионалном тржишту дигиталном дистрибуцијом музике бави се ЕМДЦ Network, као директан партнер Google-a и streaming платформи, а чији су клијенти највеће звезде балканске сцене разноврсних музичких жанрова.
