ЉУБАВ ПОД БОМБАМА: Док је НАТО убијао те 1999, сирене су урлале, а ја сам ишао да видим ЊУ - њен отац ме је МРЗЕО!

Тог марта 1999. године, НАТО је одлучио да Србе уз помоћ бомбардовања научи памети, сипајући тоне усијаног гвожђа на наше главе, убијајући и децу у свом убилачком походу. А ја сам се заљубио. 

Личило је помало на бајку. Она из фенси београдског краја, татина мезимица, јединица, размажена и нежна као перце лабуда. Ја, помало сиров тип из радничке Раковице (на први поглед), склон писању поезије, читању и игрању игара на компу. Били смо исто годиште, 21. година, пуни енергије и животне радости. Таман пунолетни по свим светским законима. 

Док је НАТО летео на крилима смрти, ја сам лебдео на облаку чисте љубави. У занесености какву само младост може да створи. 

И нисам желео да звери са неба, убице без лица и савести, прљави чедоморци, то покваре. Сваког јутра, устајао сам прилично мамуран и кретао ка центру града. Док су сирене завијале, а авиони урлали над главама недужних, газио сам у правцу светлости, која је била она. 

Хтео сам да јој покажем колико сам храбар, иако нисам носио пушку. Био сам студент и нисам се плашио да ће ме отаџбина позвати на дужност.

Љубили смо се и волели, као да сутра не постоји. Само је једна ствар кварила нашу срећу - како то већ бива, њен отац. 

Сваки пут када бих се појавио на вратима, видео сам његов поглед који ме је секао, као ножем. Ех, да је могао да ме убије, а да не робија... јер, ко сам био ја, недостојан дрипац, ни до колена његовој јединој ћерки. Човек није имао слуха за поезију, па то ти је. 

Ма, није могао да ме смисли. Ипак, био сам упоран да докажем да сам заслужио њену љубав. Пре него што би пала ноћ, окупан њеним пољупцима, враћао сам се у моју Раковицу, једину београдску општину која је бомбардована свих 78 дана, колико је трајало безумље удружених НАТО снага. 

Пре спавања, попио бих већу количину "течне храбрости" (српски: пива), и уз клетве упућене америчким и осталим идиотима, покушавао сам да заспим. По Раковици је пуцало као лудо, сваке ноћи. А једне ноћи, бацили су чудовиште од бомбе, тешко 2 тоне, на брдо Стражевицу, због војног комплекса смештеног испод ње.

Ма, само су га окрзнули, бедници. Скотови. "Имате ли још тога, рођаци? Слабо вам је ово! Јајаре!" - урлали смо, пијући пиво испред драгстора. 

Раковица, и наше брдо Стражевица, није пала. Радничка Раковица не сме пасти. То је била и остала наша мала победа. 

Славили смо кад је оборен "невидљиви" Ф-117, плакали смо за светом Милицом Ракић кад је убијена. Био сам бесан и огорчен, а срећан и заљубљен. Тако то бива у злом времену. 

На крају се и тај пакао завршио, то бомбардовање. Био сам донекле поносан на себе. Ни једном нисам отишао у склониште, пркосио сам бомбама на свој начин, у име љубави. 

Потрајала је наша веза још неко време, а онда се неславно завршила. Стварно сам је волео, као и она мене, али... да, увек то али. Било би глупо сада, после оволико времена, бавити се разлозима. Није ни пристојно. Рећи ћу само, били смо млади. 

Чак ни њен отац није био крив за раскид. Мада главу могу да дам да је направио ситну журку кад се то десило.

Она се касније удала и постала мајка. Ја сам се оженио и добио ћеркицу, мог анђела, центар мог универзума. Кад само посмислим да ми на врата дође неки дрипац из Раковице... Ма, одробијаћу га! 

Дакле, те 1999. године, док су падале бомбе, догађала се и једна мини-бајка, о битанги из предрађа и принцези из круга двојке. Са тужним крајем. 

Ипак, има и горих и важнијих сећања из тог времена. Много, много горих. Нека у вечној слави живе они који из ужасне 1999. године никада нису изашли. Млади војници, деца, жене, сви погинули. Нека остану заувек упамћени, док овај проклети свет постоји. Клањаћу им се док сам жив.

И вама, посебно вама, хероји са Кошара. Превелики сте, неумрли, у својој жртви. 

А они који су, под маском "бриге о народу" извукли корист, па још и процветали? Нека момци, полако, доћи ће и то за наплату. 

Ја сам преживео. Сад животарим. Јер, у Србији је увек исто ср*ње. Ипак, нећу да се жалим. Нисам морао да ратујем, хвала небесима. 

А ово је ионако увек била и остала земља у којој је један од највећих успеха - преживети до сутра.

Ми, који смо нагло сазрели те 1999, можда смо само за нијансу жилавији од осталих. 

Зато сваки пут пустимо сузу кад видимо слику Милице Ракић. Да се не заборави.

Свако ко дође у контакт са њима има НАЈВЕЋЕ ШАНСЕ да се зарази: Ко су "СУПЕР-КЛИЦОНОШЕ" и да ли су главни "кривци" за пандемију? (ВИДЕО)