СВЕ ШТО СМО ЗНАЛИ О ДЛАКАВИМ ЏИНОВИМА ПАЛО У ВОДУ! Мамути нису изумрли пре 10.000 година ВЕЋ СЕ ДЕСИЛО НЕШТО ДРУГО!

Нова геномска студија открива да је ова последња популација мамута вероватно умрла услед неког изненадног, мистериозног догађаја.

Раније се веровало да је те мамуте, изоловане од остатка света 6.000 година на Врангеловом острву (крајњи север данашње Русије), полако убило генетско родоскрнављење.

Међутим, нова студија открива да та популација – која је порасла од највише осам до 300 јединки пре нестанка пре 4.000 година – није изумрла због генетских разлога. Шта се заправо десило постаје још већа мистерија.

-Сад можемо са сигурношћу одбацити идеју да је та популација била просто превише мала и да су били осуђени на пропаст због генетских - разлога, кажу истраживачи из Центра за палеогенетику у Стокхолму. 

- То значи да их је вероватно убио неки случајни догађај, и да се тај непознати догађај није десио још увек бисмо имали мамуте.

Од пре око 300.000 до 10.000 година, вунасти мамути су живели у хладним равницама Европе, Азије и Северне Америке. Док се лед широм тих северних области топио, нестајала је арктичка тундра на коју су се џиновски пахидерми ослањали ради исхране. То је довело до сужавања њиховог животног простора и на крају до нестанка.

Међутим, мала група мамута је отприлике у том периоду прешла преко леда на северозападној обали Сибира и почела да насељава Врангелово острво, поставши одсечена од популације на матичном копну након што је ледени мост нестао пре око 10.000 година. Изоловани на замрзнутом острву, мамути су тамо преживели још 6.000 година.

Пошто се популација на Врангеловом острву развила из највише осам јединки, научници су раније сматрали да су штетне мутације због парења блиских рођака могле довести до пропасти мамута.

Да би размотрили последице изолованости на Врангеловом острву, истраживачи су употребили ДНК из костију и кљова за анализу генома 21 мамута – 14 са острва и седам са матичног копна пре изолације.

Утврђено је да вунасти мамути са острва показују знаке парења блиских рођака и низак генетски диверзитет, али да су њихове мутације биле само умерено штетне, а најопасније су полако биле брисане из њиховог генома.

-Ако нека јединка има крајње штетне мутације, то у суштини није одрживо, па те мутације постепено нестају из популације током времена - кажу истраживачи, преноси Лајв сајенс.

-Међутим, с друге стране, можемо видети да су мамути акумулирали благо штетне мутације скоро до тренутка изумирања.

-Пошто је размножавање међу блиским рођацима искључено, стварни узрок пропасти ових вунастих мамута остаје непознат. Не знамо зашто су изумрли након што су 6.000 година били више-мање добро, али мислимо да се нешто десило изненада - кажу истраживачи.

Даље истраживање ће трагати за информацијама у фосилима мамута из последњих 300 година њиховог живота на острву. У међувремену, налази ће бити корисни за разумевање актуелне кризе диверзитета, пошто мрачну судбину мамута доживљавају многе данашње популације.

За данашње програме конзервације важно је да се зна да није довољно обновити пристојну величину популације – такође се мора активно и генетски надзирати јер ови геномски ефекти могу трајати дуже од 6.000 година.