Ово иде у НАСЛЕДСТВО ЋЕРКАМА - У Србији не славимо само крсну славу, постоји обичај који се још увек практикује у селима
Мање је заступљен у градовима, а многи за њега можда нису ни чули.
Обичај о којем се мање говори је да људи у Србији не славе само крсну славу, већ и још једног свеца по избору, обично на пролеће или у рано лето. Овај празник обележава се као преслава, послужице, приславе или прислужбе.
У многим крајевима Србије, Републике Српске и Црне Горе имају обичај да кажу да тог дана прислужују или помињу, па другу славу зову још и локализмима попут послужит или прислуга.
Преслава тј. прислуга се обележава скромније, уз присуство мањег броја гостију. Најчешће се окупи само најужа родбина или се обележи у кругу породице.
Крсну славу наслеђује најстарије дете, а преслава се може пренети и удајом, уколико је жена једини потомак, она може из своје породице пренети преславу како би се наставила традиција преславе, приславе или послужнице.
Понекад би се догодило да се друга, додатна, слава усвоји када постоји веровање да се неки светац залагао за неку врсту спасења. Нпр. уколико нека особа верује да јој је баш тај светитељ донео спасење, избавио је од болести, сачувао живот у некој несрећи… онда се та особа, или читава породица, у знак дубоке захвалности заветује да ће прислуживати још једног светитеља поред крсног имена.
Или, уколико верује да ју је неки светац опоменуо да се врати на прави пут, најчешће кроз сан или тиме што је особу казнио, из страхопоштовања многи људи узимају и преславу поред славе. Негде је преслава имендан или рођендан, уколико је неко рођен на дан верског празника.
Тај дан би се обележавао обавезним постом, и не само тај дан, већ читава недеља у којој се слава налази, како би потом уследело причешће на дан славе.
На дан преславе носи се жито у цркву да се освешта након причешћа и молитве. Код многих свештеника обично је правило да се колач не меси, већ се само припрема жито. Запали се кандило у дому и очита молитва светитељу како би му се изнова одала захвалност.
У градовима у Србији ова традиција изумире, али се још увек преславља по селима. Обично га мешају са заветином (сеоском или градском славом), што није исто, јер је заветина дан када се цело село, град или нека већа група људи насељена на истом простору, заветовала да ће прослављати истог светитеља.